субота, 21. децембар 2019.

Ukras koji nedostaje






Te godine smo prvi put kitili jelku
i nestrpljivo čekali deda Mraza.
Beograd je mirisao na kesten pečeni
ledom okovana bila je ispred kuće staza,
i bili su debeli snegovi te šesdeset i neke
a mi deca zimom i praznicima zaneseni,
kitili smo veselo grane mirišljave jelke.
Majka je nečujno prišla noseći kugle u ruci
kao kavez pletene, crvene i plave boje
iz nje dopreše u trenu sitni, umilni zvuci
u njima praporci mali zasviraše tonove svoje.
Majka se srećno smeši, u decu gleda svoju
u srećna i nasmejana, rumena mala lica
a kosa njena otkrila tek vlas srebrnu koju
 kao da joj je u trenu zadrhtala malo vilica
a oko zasijalo suzom kristalnom, srećnicom.
Napolju ponoć zvoni ispraća godinu staru
poljupci sitni pljušte po obrazima vrelim
zamirisa sreća u sobi ko dunja na ormaru.
Slike se nižu stare, uspomene što ne blede
još pamte tu prvu jelku iz šesdeset i neke
dok lice sitne bore krase, a kosu vlasi sede
nedostaju te  ruke da opet kite grane jelke
muzikom koju iz kugli šire praporci mali.
Nedostaju ti zagrljaji i poljupca na obrazu dodir
nedostaju ti trenuci što u srcu su se sakrili.



PS: Slike su sa Google