среда, 02. септембар 2020.

Kakav divan dan


   



Uobičajeno odlazim u neku veću nabavku u Titel, malu rustikalnu varoš na Tisi, nekih 6 km udaljenu od sela Perleza u kojem živim od kad sam se dislocirala iz Beograda.

U Titelu je sredom i subotom pijačni dan. Sad, u ovo "čudno" vreme, kako eufemistički zovem ovo dane u kojima živimo u "simbiozi" sa Covid virusom, to činim izuzetno i pre tog isplaniram svaki svoj izlazak jer spadam u rizične grupacije stanovnika. Htela ne htela moram da vodim o tome računa nešto više, jer je i moj mračni drug u izuzetno rizičnoj grupi.

Tako sam na mobilni instalirala dve aplikacije u koje beležim sve što mi treba, da se ne bi desilo da nešto zaboravim, ili da zaturim, ili ne ponesem, papirić spisak. Nikako da se odviknem od papirića. To mi je ostala neka navika od moje mame koja je pisala sve po papirićima, a posle bi ih "jurila" gde li su.

Tako sam danas, u društvu sa kumom, otišla za Titel da dokupim dosta tog između ostalog i koje kilo paprika, da ih stavim u dunst, za zimu.

Zimi je u selu snabdevanje drugačije, a i kad zagudi mraz, teško se čovek odluči da "trkne" do prodavnice na uglu glavne ulice po neku teglu turšije, jer su trotoari klizavi, a i severac duva i briči sve pred sobom, a ja nikako ne volim vetar.

Odmah po prispeću blizu pijace, ugledah prodavca, suvonjavog mladog čoveka, koji je u kartonskim kutijama držao divnu, crvenu papriku šilju, kurtovku. Ovo poslednje je sorta paprike od koje se sprema odličan ajvar, ili pinđur, ili šta već po ukusu.

Ima uvek dosta prodavaca, paora, koji svoju robu prodaju na Egzercir placu ispred pijace u Titelu. To je deo koji je nešto širi jer se tu nalazi i parking, pa ih nedeljom bude čak i više i bude gužve.

Danas, na svu sreću gužve nije bilo, jer nimalo ne volim gungulu, posebno sad u ovo, kako rekoh, čudno vreme. I inače ne volim da se tiskam sa narodom. To me čini nervoznom. Znala sam, dok sam radila da izađem iz dupke punog autobusa i da nastavim put peške samo da se ne guram.

Nisam od onih žena koje vole da prevrću robu, ili da mnogo biraju. Ako mi se roba dopadne “ na oko”, pitam za cenu. Kako znam da su cene skoro svuda iste ili približne, a ako mi se, kao sad što je, dopada ono što želim, uvek se odlučim za kupovinu sad, tu odmah. Tako uradih i danas. Vidim da se momak obradovao. Upitah ga, jer je bilo rano jutro, nisam li mu ja možda prva mušterija?

Kaže on meni; Jeste, vi ste prvi danas.

  • E ako je tako ima sve da prodaš- rekoh ja njemu. Ja sam dobar seftadžija. Nadam se da znaš šta to znači. Mene rodila majka da donosim sreću drugima- u šali nastavih.

  • Nadam se da je tako- reče mi mladić dok me je, par metara udaljen iza njega, gledala stidljivo svojim prelepim, plavim očima mlada žena. Ukapirah iz mesta da je to njegova druga polovina i nasmeših joj se.

    Kupih ja paprike i odoh dalje da pokupujem još sve što je ostalo na spisku.

Negde pri kraju, u prolazu do prodavnice zdrave hrane u u glu oka videh da u novootvorenoj pekari ima mantija i u povratku svratih da kupim koju, jer je stomak baš krenuo da mi zavija, a i lekove sam popila na gladan stomak.

Kupih divne mantije i krenusmo moj kum i ja natrag ka parkingu, pa kući jer smo kupovinu priveli kraju. Zastadoh, jer me miris mantija mamio da ponudim kumu iste i da sama uzmem jednu, onako vruću, kad neko pritrča sa punim rukama paprika i poče iste da stavlja u moju torbu. Pogledah iznenađeno i prepoznah mladoh prodavca paprika. Iza njega, dotrča mali dečak, star ne više od četiri godine, noseći jednu papriku u rukama i stavljajući je spretno u moju torbu koja je bila otvorena ne bih li ja vratila kesu sa mantijama u nju.

Upitno pogledah u mladoh čoveka, a on spremno reče; Prodao sam 100kg paprika. Doći će mi kupac na kuću. I reče opet hvala.

Ja dobacih malom dečaku;Ljubim ti oko plavo i nasmejah se srećno.

Setih se, prvog puta, kad mi je majka rekla da sam rođena da delim drugima sreću. A bilo je to mnogo davno.

Rešila je moja mama da me obraduje i da mi za odličan uspeh, sa svim peticama, završene prve godine moje srednje škole kupi zlatan prsten, prvi u mom životu. Odvela me, jedno rano jutro u jednu zlatarsku radnju neposredno blizu železničke stanice, onda malog grada Nusdorfa, nedaleko od Beča. Sad je to predgrađe Beča.

Tu sam izabrala divan prsten sa malim rubinom i još par srebrnog nakita. Kad je trebalo da platimo zlatar nam je naplatio skoro deset posto manju cenu. Ja onako u čudu, upitah majku zašto on to radi? Ona reče da je zlatar Jevrejin i da sam mu ja sefte, tj. prva mušterija tog dana i da se tako valja.

Prošlo je od tog dana skoro više od mesec dana i ja reših da odem sama u tu radnju da kupim neke sitnice srebrnog nakita za poklon, mojim dragima da im dam kad se sa raspusta vratim u Beograd.

Nije bilo jutro već skoro podne, ali ja dobih ponovo dobar popust na kupljeni nakit. Kako sam već ponešto znala nemački jezik, upitah zlatara zašto mi sad daje jeftinije?

Kaže: VI ste mi onog dana doneli sreću. Imao sam nezapamćeno dobar pazar u radnji tog dana i baš me je obradovalo kad sam vas sad video.

Od tad, ja uvek, u šali moram da priznam, ako se desi da sam negde prva mušterija, sefte, kažem kako me rodila majka da drugima donesem sreću.

Međutim...

Ukoliko se to obistini, kao što je to bio slučaj danas u Titelu, za mene je to tek sreća jer nema većeg zadovoljstva no što je kad znaš da si nekom bar ulepšao dan.

Meni je mladi prodavac ulepšao dan svojom srećom i punim rukama divnih crvenih, na radost, paprika.


PS: Slike su sa Google

 


недеља, 12. јул 2020.

Dve strane medalje/ Covid dnevnik




Nedelja 03.05.2020.


Juče je padala lepa kiša, ona majska rosulja. Obradovala me je, posebno moj vrt.
Zato sam danas, iako je nedelja, imala nameru da posejem sve ostalo, ali me onaj poznati, banatski vetar omeo u tome.
Kad duva vetar u Banatu, razgoni oblake, osuši, "zacementira" zemlju i probija svojom hladnoćom do kostiju. Odustadoh od setve jer kad duva vetar on razveje i seme na sve strane.
Ovi redovi su, kao trebali da bude dnevnik koji ja ne pišem redovno.
Ipak sam upala u bezvoljnost. Fizički sam uradila u svojoj bašti mnogo, ali, kao i uvek, od sebe očekujem više. Bar sam očekivala da ću pisati onako, na miru, ovih Covid dana. Tim pre što sve o čemu želim da pišem mi je u glavi, od početka do kraja. Ali onaj "mamim roman" koji mi je ostavila u amanet, koji ima samo radni naslov još uvek, on mi je najteži.
Uvod mi predugo traje i sad bih trebalo da pređem na njenu pojavu, a nikako da osmislim kako?
Mota mi se u glavi kusur "belih priča", jedna čak, ljubavna priča, ali...džaba. Ne ide mi da se nateram i sednem za komp.
Počela sam da se bavim mislima nije li mi baksuzluk to što mi je komp u kuhinji???
Ma svašta.
Vidim, u mojoj grupi Blogeri na Fb, osim jednog člana niko nije pisao u aprilu na zadatu temu!!! Ni ja, koja to skoro stalno uradim, nisam. Tema je bila interesantna, ali ovi dani imaju u sebi nešto čudno.
Vreme curi brzom brzinom i sve sam svesnija da ga sve manje imam. Možda se upravo zato i nerviram što nisam više produktivna.
Uvek neka druga strana medalje. Jer, na ono piši! Sledi ono, za koga? Kome? Čemu?
Ni ova knjiga priča koju sam napisala niti se prodala, niti je čitaju. Još manje su neki, oduševljeni kao, napisali koji red, osvrt na knjigu.
Što da se lažem, značilo bi mi. Ionako nemam pare za bilo koju reklamu, a svaki osvrt, kakav god bio je reklama za sebe.
Onda se javi neki moj unutrašnji glas koji me preispituje i pita, čemu je to svrsishodno? Uložiš trud u nešto, a ono se svede na tek da si to uradio.
Gledam kroz prozor i tužna sam jer je pre neki dan vetar odlomio brezi, Larisi, jednu, oveću granu, pri vrhu. Sad se mislim kako da tu granu uopšte domašimo i sklonimo je da ne visi.
Koliko sutra sam planirala da isečem skroz moje drvo, moj ruj, "Tigrovo oko", mog Šir-Kana, ispred kuhinjskog prozora, jer evo gde se već poslednjih dve godine suši i drma u osnovi, nije stabilan. Kad, danas, vidim!!!
Sa strane, na toj poslednjoj grani opet pušta na dva mesta novo lišće!!! I šta sad? Iseći ga samo dotle ili...?
To smo uradili upravo i pre dve godine kad je pustio samo jednu malu novu granu i...ništa. Agonija će se nastaviti jer nemam srca da ga "ubijem", iako rastu čak dva nova njegova "deteta", jedan kraj drugog, na maloj razdaljini od njega.
Pre neki dan sam se setila od kad sam počela da se plašim smrti? Kad sam imala pet godina!!! Ej, pet godina!!!
Tad sam već znala da pišem i da čitam i ćirilicu i latinicu.
Sećam se, da sam u ondašnjim novinama "Večernje noviosti", pročitala kako neki manijak ulazi kroz prozor u kuće i napada ljude, tačnije žene. Iako nisam znala značenje reči manijak, taj tekst sam po sebi je u meni probudio osećaj na nešto strašno.
Bilo je leto. I ja sam, svako veče pre spavanja obavezno otvarala šifonjer da vidim nije li se taj manijak sakrio unutra, gledala ispod našeg velikog, gvozdenog kreveta da nije slučajno tu.
Jednom me je baba videla da to radim i pitala šta to gledam? Rekoh; Gledam da se nije manijak sakrio negde u sobi. "Ti stalno držiš otvoren prozor i može da uđe kad ga ne vidimo-rekoh joj".
Sećam se da me baba sela u krilo i mazila i objašnjavala da meni niko ne može ništa dok je ona pored mene i... od onda sam se osećala sigurno i zaštićeno.
Nekako sam znala da je taj manijak iza sebe imao naziv smrt. Iako čak nisam ni znala šta je smrt. Svi moji su bili i živi i zdravi.
Od tad nisam pomislila na smrt sve dok nisam prvi put autom prolazila kroz Sićevačku klisuru.
Umesto da se divim predivnom krajoliku u maju mesecu, kad je klisura najlepša jer cvetaju jorgovani, meni je srce udaralo ko ludo od straha od neke, tamo imaginarne nesreće.
Moj suprug je bio izvanredan vozač i nikad nije trebalo da se plašim zbog načina njegove vožnje. I nisam. Uvek sam se plašila svih onih stranih cisterni i vozila sa prikolicom koji bi nam ko sumanutom brzinom dolazili u susret pri izlasku iz sićevačkih tunela.
Adrenalin je uvek činio svoje. Godinama smo morali da stanemo u selu Sićevo, na ulazu u klisuru i napravimo pauzu ne bih li se ja psihički pripremila na, za mene deonicu puta koja je meni donosila strah od smrti.
Takvih trenutaka je kasnije bilo mnogo na putovanjima širom Srbije, sve do odlaska na Ostrog. Od tad se više ne plašim vožnje ni po jednom drumu.
Prolazile su godine. Strah od smrti me nije doticao da bi se ponovo javio kad sam se suočila sa bolešću od, kako sam volela eufemistički da kažem ružne reči. Jer i samo ime nje, karcinom, u meni je budio jezu.
Jedna noć u bolovima, u samoći, jer sam bila sama u sobi, iznemogla od temperature, na previsokom krevetu sa koga nisam mogla da siđem sama, je stavila tačku na strah od smrti. Te noći sam postala svesna da i kad sam sama, nisam.
Molitva Gospodu mi je pomogla da se strah razveje.
Eh, ume život da donese iznenađenja kojih ne želiš ni da se setiš. Tako se ponovo strah od "kosačice" pojavio udarivši me u pleksus ovih Covid dana.
Ne, nije to bio strah za moju smrt, već za strah da ne izgubim bilo kog od mojih najmilijih.
Trajalo je to par dana iako je molitva bila prisutna, adrenalin je činio svoje. A onda sam se opet "probudila" i...prihvatila.
Onog trenutka kad se prihvati spoznaja, olakšanje donese mir.
Imam ja podosta godina i želja da učinim još nešto, ne jenjava. Možda otuda moja strogost prema sebi i razmišljanje da nisam dovoljno produktivna.
I onda, kao i uvek, opet ona druga strana medalje izleti iz nekog ugla mozga i opomene, podseti da je život tek trenutak koji se živi sad, jer sutra možda i ne dođe.

PS: Slike su sa Google 

понедељак, 15. јун 2020.

Potraga za srećom










Ako čekaš da ti drugi sreću podari
čekaćeš dugo i uzaludno.
Nije se još rodio taj neko, ustvari
moraš da tragaš sam za njom, budno.
Jer ono što za tebe je sreća
za nekog je trivija il' nešto bezveze
il' možda najveća nesreća
koja te u tugu i čemer odveze.
Pa tražiš izlaz iz tog lavirinta
a njega nigde u vidokrugu
ne pomaže ti ni jedna finta
da svoju srećnu pronađeš dugu.
Za ruku nekog uporno hvataš
i moliš, tvoju sreću da ti da
gubiš se umoran, još ne shvataš
da u tebi se krije snaga sva.
Da svoju sreću tražiš i nađeš
jer drugi je za sebe isto traže
i najzad shvatiš, iz kruga izađeš
istina prava je, ne lezi vraže.
Svako sam sreću gradi svoju
i niko mu je ne može dati
i ne može uzeti ni moju, ni tvoju,
na kraju potrage to se shvati.


PS: Slika je sa Google



четвртак, 14. мај 2020.

Put oko sveta







Trglo je zvono na ulaznim vratima. Ostavila je napola spakovan kofer i požurila da vidi ko je to ovako rano. Tek je sedam sati, rano je jutro, a ona nema dogovor ni s kim za danas. Iovako imam premalo vremena da se spakujem, mislila je dok je bacila pogled kroz špijunku. Otkud ona tako rano? Mora da se nešto desilo, prošle su joj misli i pitanje kroz glavu dok je otvarala ulazna vrata svog stana da pusti svoju najbolju drugaricu Milu.
Ova je kao tajfun uletela unutra žureći ka kuhinji. Videlo se da se ovde snalazi kao kod svoje kuće.
  • Šta? Nisi skuvala kafu? Evo sad ću ja. Ti slobodno završi to što radiš, ako nešto radiš- reče Mila i brzim pokretima izvadi džezvu i stavi je na ringlu.
Lola htede da izusti nešto, ali je u istom trenutku prekinu Milino pitanje.
  • I? Šta radiš? Nešto važno? Vidim po tebi da si nestrpljiva. Ne brini. Neću dugo. Da popijem kafu s tobom i odoh dalje. Moram da sve pripremim. Došla sam da vidim jesi li se ti pripremila takođe.
  • Ovaj....poče Lola. Ja sam tek napola sa pakovanjem, pa...
  • Pakovanjem? Šta pakuješ?- stiže Milino pitanje dok je vešto zakuvavala kafu i vadila šoljice za kafu iz ormarića.
  • Hoćeš veću ili manju šolju- upita Lolu kao da je ta kafa nešto najvažnije na svetu u tom trenutku?
  • Srednju- reče ova nezainteresovano i pomalo nervozno. Što već jednom ne kaže šta je po sredi, nego se tu muva- pomisli Lola. Pakujem se za put i nemam mnogo vremena tako da...
  • Na put, a gde si to sad naumila- stiže brzo pitanje od Mile sa naglaskom na reč sad? I što baš sad?
  • Kako što? Već dugo sam to planirala i sama znaš. Znaš i da sam sve razradila do u detalje. Novac sam dugo štedela i idem na put oko sveta. Mart mesec je najpogodniji da započnem sa putovanjem i da...
  • Mooolim- začu se zgranut Milin glas. Sad ideš na put oko sveta! Pa da li si ti pri čistoj svesti? Jesi li ti uopšte obaveštena šta se dešava diljem sveta, nastavi sa tiradom Mila sipajući skuvanu kafu u izabrane šoljice?
Lola je primetila da je sebi sipala u svoju, uobičajeno, veću šolju. Već od ranije je znala da je to znak, da njena najbolja drugarica ima nameru da se kod nje zadrži znatno duže. Taman je htela da joj kaže da je ona zaista u velikoj žurbi, jer vozovi i avioni ne čekaju, a ona ima detaljno isplanirano sve, do u sat, kad stiže Milina kanonada reči.
  • A kuda si ti nameravala da putuješ? Šta da obiđeš? Mumbaj u Indiji? Tadž Mahal možda? Ah da, govorila si jednom da bi išla u Indoneziju da vidiš onaj vulkan..kako beše da se zove....zastade Mila na trenutak.
  • Anak Krakatau, javi se Lola. I taman kad je htela da nastavi Mila je prekide i nastavi sa tiradom
  • Eh da, sin od onog starog Krakataua. Pa da. I da, sećam se da si pričala kako ćeš ići u Čile i Argentinu, pa u Misuri, u Ameriku, da vidiš Misisipi, pa malo do Nju Jorka, možda i do Floride. Umalo da zaboravim, rekla si jednom da hoćeš da ideš i ti na hadžiluk u Meku da doživiš taj zanos koji imaju Muslimani u svojim hodočašćima.
Pobogu, povisi Mila ton. Uvek si imala neke uvrnute želje u vezi putovanja. I da, kad si već tu blizu, da “skoneš” malo do Emirata. A u povratku, čuj povratku, da skokneš preko Pacifika malo do Singapura i Kine, a odatle tamo u neku pustinjsku, ranije rusku vukojebinu, Kirgistan, Tadžikistan..ne mogu da se setim.
  • Kirgistan, reče Lola nekako kao u bunilu, gledajući u Milu i njen izraz lica koji se nekako izmenio. Ona, kao da joj se podsmevala.
    Mila je nije ni čula već je nastavila istim tempom da ređa.
  • A onda malo do Moskve, pa odatle do Pariza jer kako da stigneš u dobru staru Evropu, a da ne vidiš grad svetlosti, koji si uzgred, videla mali milion puta i ne zanam kako ti nije dosadio...skoro bez daha reče Mila gledajući u Lolu kao da gleda u osmo čudo sveta.
  • Uh, umalo da zaboravim. Nikako, ali nikako u povratku ne smeš da zaobiđeš Milano. Taman posla da se vratiš s puta bez tamo neke frcokle od kusur hiljada evra, ali iz centra mode. Bože, zaboravim ponekad da umeš da budeš veliki snob. I gde bi ti gospođice? Znaš li ti šta se tu gde ti hoćeš da ideš već mesecima odigrava?
I ne sačekavši na Lolin odgovor nastavi istom tiradom kako je i započela.
  • U Indiji je vreme monsuna završeno, ali Mumbaj pliva u poplavama. Taj mali Krakatau radi li radi svoj posao mesecima unazada, a jadni ljudi širom Indonezije se bore sa klizištima i poplavama.
U Africi, tačniji u Keniji, a i šire da ne ređam, gde mole Boga uredno za bar malo više padavina, su najverovatnije omrzli padavine za sva vremena jer od silnih padavina je poplavljeno pola zemlje. A i šire kako rekoh.
U Emiratima, gde bi ti da “svratiš” usput, na kafu i po još neku zlatnu đinđuvu, ne mogu da dišu od peščanih oluja, kuće im stradaju od vihorskih vetrova, a onda ih stigne red grada i teških oborina od kojih im oni automobili od pola miliona evra plivaju ulicama, ali i drumovima.
A u Arabiji... E to je za Riplija, tek.
U suvoj Arabiji su poplave više od šest meseci. Tamo gde su prestale, pustinja procvetala. I znaš šta, taman im prestanu poplave kad dođe najezda skakavaca. Jata čitava.
Ne mogu ni da te zamislim da se nađeš okružena milionima insekata kad znam koliko se plašiš običnog malog, sitnog, posteljnog pauka.
Misisipi nećeš nikako moći da vidiš jer se više ne zna gde joj je korito. Pola Misurija je pod vodom, a i šire. A Florida je malo, malo pod vodom i tornadima koji nisu uopšte klimatska odlika za to područje. Everglejds ima da im se poveća do neslućenih razmera. Kako stvari stoje moraće da se naviknu da im aligatori šetaju ulicama.
Čak se i stanovnici Oklahome, u kojoj je tornado dobro jutro- dobar dan, čudom čude tome. Cikloni da, ali ne i tornada na Floridi.
Al' eto. Ti to sve i ne znaš, koliko ja mogu da vidim po tvom izbečenom licu- reče Mila slavodobitno, bacivši pogled na Lolu koja je zinula u neverici.
I taman je Lola mislila da je Mila završila, otvorila je usta da nešto zausti, ali je Milin glas prekide.
A u Kazhstan ćeš možda jednog lepog dana, sad nikako. Tamo su trenutno takve vejavice da su smetovi viši od 4m.
Ni u Čile i Argentinu nećeš moći jer su i tamo polave i neviđene, do sad, munje i kiša sa gradom veličine leoptice za tenis.
E, a kao trešnja na torti draga moja je i to što je u više od pola sveta korona. Virus korona, iliti Covid 19.
Heeej, uzviknu odjednom Mila srknuvši jedan veliki gutljaj kafe! Sad mi je jasno. Ti ustvari bežiš od korone. Zato si odlučila da sad kreneš na to tvoje putovanje oko sveta, gde god da si krenula i u koji god deo. Samo, malo si zakasnila draga moja jer je korona skoro svuda.
Eh da, i u Nju Jorku čak. Šta više, trenutno ih vrlo blizu, a to se kod insekata tako računa, napali neki ogromni stršljenovi, veći od uobičajenih, ekstra lardž veličine, kažu, koji jedu pčele i napadaju ljude.
A ti bi da “skočiš” i do njih.
Možda nekog lepog dana, ali sad sigurno nećeš. Čak nećeš moći ni do Pariza, a ni do Milana jer je tek tamo neviđena frtutma od korone. Mislim od obolelih od korone.
Na Kinu slobodno zaboravi. Kod njih je, kao što pretpostavljam da znaš, korona i počela, ali sad je imaju sporadično i to baš tamo gde sam sigurna da bi ti da “skokneš”, kako ti to znaš da kažeš, sva već zadihana prinoseći šoljicu sad već hladne jutarnje kafe reče Mila.
Lola ju je gledala zabezeknuto. Više od polovine tog, što joj je Mila rekla, zaista nije znala. Morala je bar sebi, i u sebi, pošteno da prizna. Htela je to ona da izgovori i naglas, ali je znala da slede Milini prekori iza toga. Kako previše radi, kako ne diže glavu od kompjutera, kako se ne druži sa prijateljima, kako...
U trenutku je shvatila. Mila je došla nenajavljeno jer joj se nije javila više od dve nedelje. Bila je isključila svoj mobilni telefonom da bi mogla bez ometanja da završi ovaj poslednji projekat koji je iscrpeo do neslućenih razmera. Zato je i odlučila, shvatila je na prečac, da ide na to duže putovanje, željna odmora.
No, Mila je bila u pravu. Htela je i da pobegne od korone koja se pojavila i kod njih. To je čula jutros kad je uključila TV da joj neko “pravi” društvo u gluvom stanu, jer, Lola je živela sama i skoro uglavnom za svoj posao, koji je najčešće obavljala od kuće.
Pogledala je Milu koja je sedela na svojoj stolici nekako pokislo. Znala je svoju drugaricu. Znala je da se sad jede ko mlad mesec, jer joj je po ko zna koji put sasula bez zadrške istinu, a da joj nije dala da dođe do reči.
Ustala je sa svoje stolice, prišla je Mili umornim, laganim korakom, poljubila je u obraz i tiho rekla;
  • Hajde, ustaj! Idemo zajedno da pokupujemo sve neophodno i da se pripremimo za taj karantin. Proći će i ovo, a onda ćemo na taj put oko sveta ići zajedno. Ja častim. I znaš šta, ti biraš sva mesta. Važi?
Mila je pogleda kao da se upravo probudila iz nekog transa, nasmejala uglom usana i hitro ustala sa svoje stolice zagrlivši svoju najbolju drugaricu rekavši joj; Volim ja tebe i bez putovanja, tek da znaš.
Lolina šoljica sa neispijenom hladnom kafom ostade na stolu dok su obe krenule ka predsoblju i izlaznim vratima stana usput uzimajući svoje tašne.

PS: Slike su sa Google

четвртак, 26. март 2020.

Ogranje ili korona?






Sećam se...
Nekad, za vreme lepih, svežijih, letnjih večeri davnih, kasnih šesdesetih prošlog veka, moja baka Stana je sedala na kućni prag i ponekad, pred spavanje, popušila pola cigare koje joj je ostalo od ispijanja popodnevne kafe. Nekad su se i cigarete štedele.
Pikavci se ne bi bacali, već skupljali u jednu teglu pa kad bi bio “visok” datum, vadili bi se iz te tegle i odmotavali iz njihove hartije. Istresao bi se taj preostali duvan od kojeg su se motale nove cigare, ručno, u bele ivice hartije od dnevnih novina, “Borba” i “Večenje novosti” koje bi se stare, pročitane, čuvale za zimu, za potpalu vatre.
Mnogo godina kasnije sam naučila da je visok datum uvek bila nedjelja pred platu mojih ujaka, moje mame, ili pred penziju moje bake. Znači, novčanici su bili prazni. Nije bilo novca ni za osnovne stvari, a kamo li za cigare.
Bilo je to vreme kad je alumijijumska petodinarka bila, posebno za nas decu velika para. Za nju si mogao kupiti jednu kiflu kod Toše pekara, ili jednu čašu, od 250 ml. jogurta na točenje, ili eto, čak pet komada cigara. Jeftinijih doduše.
Moja baka Stana je uvek kupovala po pet komada. Ustvari, kupovina njenih cigara je bilo moje zaduženje.
Davala bi mi, ako ima, taj jedan, aluminijumski novčić od pet dinara za koji sam joj kupovala pet komada cigareta, nišku “Moravu”.
Držeći čvrsto u svojoj maloj šaci tih dragocenih pet dinara, išla bih, sva važna, u prodavnicu kod čika Arse, bakalina.
On je radio u novootvorenoj radnji u četvorospratnici u Kruševačkoj ulici na Pašinom brdu. Izlazeći iz našeg dvorišta, skretala bih desno, do ćoška naše ulice, pa nizbrdo Kruševačkom ulicom, do prodavnice.
Ipak bih najčešće, ali da me baba ne vidi, išla popreko, kraćim putem, kroz našu baštu iza kuće.
Preskočila bih oborenu ogradu od bodljikave žice i prošla kroz dvorište sa kojim se graničila bašta, a koje je izlazilo na Strumičku ulicu, odakle sam imala tek kojih pedesetak metara do čika Arsine bakalnice.
Tako bih se i vraćala. Usput bih se javila komšijama iz dvorišta sa kojim smo se graničili. Istina, žurila sam da ne bih kojim slučajem videla u tom dvorištu babu Katu koja je znala da me grdi, jer preskačem bodljikavu, zarđalu žicu. Ja bih joj, uvek u žurbi rekla; Neću više. Molim te nemoj da me tužiš babi!
Ona bi mi zapretila da će to uraditi ako me vidi opet, dok bih ja brzom brzinom šmugnula iz njenog dvorišta.
Čika Arsa bakalin je bio omiljeni lik u kraju. On je bio šef bakalnice i davao je mnogima potrepštine na crtu, tj. veresiju, posebno kad je “visok” datum. Ali i ljudi su pošteno vraćali. To pouzdano znam jer sam ne mali broj puta, kad moja baka ne bi imala tih pet dinara i ja kupovala za nju cigare, “na crtu”.
Što je bilo još interesantnije, on sve to nigde nije zapisivao, bar ga nikad nisam videla da to radi. Čula sam ga da uvek, kad nekome daje robu na crtu kaže; Evo ti, na veru.
Tih pet komada cigara, on bi umotao u prozirni papir, iz kutije za cigarete iz koje bi ih uzeo i izbrojao i umotao bi donji kraj kao smotuljak na onoj novogodišnjoj, šećer bomboni. Ja bih uzela taj smotuljak iz kojeg su na jednom kraju virile cigare bez filtera i opet bih se vratila istim putem, kroz susedno dvorište. Pre tog bih provirila da proverim nije li baba Kata napolju. Ako bi bila u dvorištu, znala bih da huknem nezadovoljno i da krenem nazad, uzbrdo, dužim putem natrag našoj kući.
       Moja baka Stana nije mnogo pušila. Tek ponekad, uz kafu. Dešavalo se da pozajmi cigare našoj kumi Poleksiji koja je bila strastveni pušač. I uvek, ako nije ispušila svoju cigaru do kraja, ostavljala bi taj ugašeni, nepopušeni deo za kasnije.
Tako je bilo i te večeri dok je lagano pušila tu polovinu cigare i gledala u nebo. Ja sam sedela do nje. Bilo je toplo leto kako samo i zna da bude jula meseca. U to vreme,  pred veče je znao da dune neki osvežavajući povetarac koji je svima prijao. Moja baka bi pušila tu svoju polovinu cigare gledajući u mesec na nebu koji je sjajio u punom sjaju, ceo, okrugao kao velika tepsija za burek. Okolo njega se sijala svetlost u punom krugu sa zracima koji su ličili na tanke, isprepletane grane.
  • Vidi, ogranje je oko meseca. Biće promene - naglas je izgovorila moja baka Stana.
  • Kakve promene- uitala sam je?
  • E, to samo Gospod zna, promrljala je sebi u bradu. Narod kaže, kad je oko punog meseca ogranje, ova svetlost, venac kao od isprepletanih grana, da dolaze promene. Najčešće su to promene vremena. A vreme, to je mnogo tog - reče moja baka i zaćuta.
Prošlo je mnogo godina od tad. I pade mi na um, ovih dana, to ogranje, taj venac, ta korona kako su govorili stari Latini.
I setih se moje mudre bake Stane, moje Zaratustre kako je ja zovem, koja mi je nekad, kao šestogodišnjoj devojčici objašnjavala da ogranje, venac, oko meseca, donosi promene.
Kakve nam promene donosi ova korona danas?

PS: Slika je sa Google





понедељак, 10. фебруар 2020.

Ako dočekam sutra







                                     

Ako dočekam sutra,
prvo ću onom što sve vidi i zna
reći; O, probudila sam se ja!
Od srca ti hvala.
Onda ću mu na deci svojoj zahvaliti
i onoj maloj, njihovoj deci, a mojoj sreći
jer, ne shvate svi da to je ljubav
i od svih podstrek najveći,
da ideš dalje.
Da dišeš i hodaš
u život  najbolje što možeš
da paziš da obraz svoj ne prodaš
za cvancik bedan.
Da ostaviš pečat, mali ali vredan.
Ako osvanem sutra,
voljenima ću ljubav opet dati
nek ih ona greje i snagu daje
da  oni odu od mene još dalje
na bolje pute.
Nek budu slobodni i svoji
nek ih isprate zagrljaji moji
I ako im zaklon kadgod zatreba
neka se vrate pod moje skute.
Ako dočekam sutra,
hvala ću prirodi za sve reći,
što mi je dala štedro i daruje.
Nek zna da potok neću preći
a vodi ne poželim da čista caruje
i da je ima za ostala jutra
samo, ako dočekam sutra.





PS: Slika je sa Google.