I ovo se događa u zemlji Srbiji

Ovo već nisam mogla da ne napišem. Stari, mudri ljudi uvek kažu: „Ko se čuva i Bog ga čuva“.

Lepo rečeno, ali šta uraditi da se sačuvaš od događaja sa kojima nemaš ama baš nikakve veze, koji te strefe ni krivog ni dužnog, a izbace te iz takta, poremete ti život, oduzmu ti vreme, podignu ti već i onako visok krvni pritisak, a dese ti se kad im se najmanje nadaš i skroz na skroz ti u najmanju ruku, pokvare dan, a i šire. Još ako si bolestan čovek, došao si po lekove, pametni mogu samo da zamisle kako se oseća onaj koji je došao da učini nešto za svoje zdravlje, da ostvari svoje pravo, a u tome ga osujeti, e ne zna se tačno ko, ali ga osujeti. Da pređem na stvar.

Moja najbolja drugarica, ma moglo bi se reći da mi je kao sestra, doživljava evo, već drugi put ove godine, da po dolasku kod svog izabranog  lekara po recepte za svoje redovne lekove, doživi šok. Ne može da dobije recepte i ni jednu drugu zdravstvenu uslugu JER JE ODJAVLJENA.

 Lekar nema pristup njenom kartonu jer je tamo neko, a ne zna se ko, odjavio kao nepostojeću osobu, tako da ona ne može da koristi svoje zdravstveno osuguranje.

Šta to znači i kako je to moguće da se desi u ovoj našoj „sređenoj“ zemlji Srbiji, a desilo joj se, evo već drugi put ove godine. Prvi put 31. marta, a pošto je odmah išla da vidi očemu se radi u RZSO ( republički zavod za socijalno osiguranje), rešenje je nađeno i ponovo je prijavljena krajem maja ove godine, 2012.

No, ista stvar se ponovila sad, početkom avgusta. Odlaskom kod svog lekara, ponovo po lekove tj. recepte za iste, ponovo šok.

 „Gospođo , vi ste  ODJAVLJENI, kaže doktor i  ne mogu da vam izdam recepte“.

Moja drugarica je, Bogu hvala, živa i zdrava, ovo drugo je već diskutabilno, ako se uzme u obzir da je dijabetičar i još što šta pride, te joj samim tim apsolutno u životu ne treba još iznenađenja tipa ovog ponovno doživljenog pa još u jednoj istoj  kalendarskoj godini u razmaku od samo nepunih 6 meseci.

Jel znate ko se odjavljuje sa socijalnog osiguranja? Umrli.

 Ona je, opet kažem, Bogu hvala, živa i nek mi je živa i zdrava bar još ovoliko, jer retki mogu da se pohvale karakternim osobinama  koje ona poseduje.

Sad se pitam, šta uraditi i kome, zbog ovog maltretiranja moje drugarice?  

Jer, maltretirati  jednog hronično obolelog čoveka, koji je porodični penzioner, u pedeset i nekoj godini, samohranoj majci, udovici, koja ne zna gde  pre i koju rupu da zapuši i odškoluje dvoje studenta od te crkavice od penzije, a poprilično načetog zdravlja, ponovo za istu stvar, je u najmanju ruku nečiji, po meni, bezobrazluk. 
Njoj nikako  ne treba ovakva vrsta maltretiranja,  već pomoć od strane ovog sistema.

 Priznaće svaki iole normalan čovek da je to  nehumano, potpuno  besmisleno i da dodatno pogoršava već i onako pogoršano zdravlje moje drugarice. 
Njoj opet, da bi razrešila nečije zavrzlame, tuđe greške,   treba vreme, novac, strpljenje, a što je najgore od svega, niko ne zna čija je to greška, kurtina ili murtina, što na kraju krajeva nije  ni bitno.

Ono što je bitno i što u jednoj sređenoj državi NE SME da se dešava, to je da se ljudi ODJAVLJUJU tek tako iz svog postojanja jer je tamo neko pritisnuo pogrešno dugme, jer tamo neko nije dobro pogledao matični broj osobe, jer tamo neko nije pedantno pogledao sve relevantne podatke, jer tamo neko NIJE RADIO SVOJ POSAO KAKO TREBA zbog čega itekako trpi običan, za njih mali čovek, ali još kako veliki čovek i to čovek sa velikim Č u odnosu na te iste koji su sebi dozvolili „nehat“ da nekog, tamo običnog, za njih ODJAVE.

Može li običan čovek, a da se ne zapita, ne uplaši čak, radi li se to o još nekim zakulisnim načinima krađe identiteta prvo socijalnog, a onda i drugih osiguranja, računa itd.

Ma svašta padne na um ljudima da misle ako se događaji poput ovog ponavljaju, a evo, ovaj se ponavlja, jer moja drugarica je evo, to doživela ni manje ni više već drugi put u jednoj godini.

 I treba li ona da strepi od odlaska kod lekara jer ne zna hoće li njena knjižica, treća po redu, biti validna tj. neće li je opet tamo neko ODJAVITI?

Deca uče od načina na koji žive

Ovo su misli jednog zaista mudrog čoveka koje sam ja kao roditelj pokušavala da ispoštujem.   Da li sam uspela u tome, nisam sigurna jer naiskrenije mislim da su moja deca moj najveći ponos i moj najveći poraz.

 

Dete koje živi s’ podsmehom uči se da bude stidljivo.

      Dete koje živi sa zamerkama uči se da osuđuje druge.

Dete koje živi sa nepoverenjem uči se da podvaljuje.

                       Dete koje živi sa ljubavlju uči se da voli.

Dete koje živi sa istinom uči se pravdi.

                  Dete koje živi sa pohvalama uči se da poštuje.

Dete koje živi sa znanjem uči se mudrosti.

Dete koje uči sa srećom pronaći će ljubav i lepotu.

                                                                                                      Bertran Rasel

"Kada sam slab, onda sam silan"- ap. Pavle

Uvek sam volela da pišem. Onako, bez nekog većeg razloga, kad mi nešto padne na pamet. Pisanje na zadatu temu mi nikada nije bilo problem. Međutim…

U poslednje vreme, ne ide tako lako, pisanje mislim. Nije da nemam ideja, imam, mnogo. I nije da me baš briga pišem li to samo za sebe, zbog sebe, ili da bi i drugi mogli da to čitaju, imaju neke koristi od tih redova. No, kako se dugo nisam oglasila, sela da napišem neki red, shvatila sam da sam u problemu, jer, ni pisanje mi više nije izduvni ventil , kao što je to umelo da bude, moje bekstvo u neki bolji svet od ovog u kojem sam.

Pokušah da pronađem razlog za to i shvatih da je tome doprinela i neka sveprisutna poprilično depresivna realnost življenja oko mene, nezadovoljstvo i strah koji zrači iz sredine u kojoj živim, iz ljudi sa kojima sam u kontaktu bilo oni meni najbliži ili oni drugi, prijatelji, poznanici, ljudi u prolazu.

Možda je tome doprineloi  ovo dugo, zamorno, iscrpljujuće, žarko leto, priroda oko mene koja vene na očigled svih, jer je iscrpljena, osušena, sparušena usled nedostatka vode i delovanja ubistvenih toplih vetrova i toplote Sunca koje nas ove godine ne greje, već peče sve od reda.

Da li su za to odgovorni sejači globalnog straha koji se kriju iza imena naših i svetskih političara, ili naučnici, prognozeri,  koji tumače sve moguće pojave u prirodi, tumači raznoraznih kalendara čija su tumačenja najčešće hipoteze što, naravno, većina ljudi na kugli zemaljskoj ne shvata?

Valja li se iza brega neka „skrivena zavera“ svetskih razmera koja će i ovo malo entuzijazma, elana i volje za boljim životom  ugušiti kod svih, a posebno kod mladih koji su na pragu života, ne širi li to neko defetizam i strah ciljano ne bi li se polako, izvečeri u tajnosti, što bi rekla jedna tetka Jovanka koja je, kažu, znala da gleda u šolju, ljudi obeznadili i blinkerisali da razmišljaju samo o jednom; kako da sastave kraj s' krajem i kako da prežive u svetu u kojem mali broj ljudi takve misli nikada nije imao, a po svemu sudeći, nikada neće ni imati u svojoj glavi?

Bilo kako bilo, tek, ja ne napisah dugo ni jedan red jer su me ophrvale ovakve skroz na skroz blesave, ma kakvi blesave, bolesne misli.

Ne volim kad me dočepa neki strah. On me parališe, oduzme snagu za racionalno razmišljanje, a mislim da spadam u racionalna bića, a opet, ne volim ni kad vidim ugasle poglede ljudi oko sebe, neki odlazeći, pomirujući sjaj iz očiju onih koji u svemu ovome pokušavaju da urade sve ponovo, pa ponovo...Dokle?

O svakodnevici i da ne pričam. Pijace šarene od berićeta koji su ljudi mukotrpno uspeli da sačuvaju od elementarnih nepogoda i iznesu do tezgi, cene, koje su ruku na srce i male za težak težački rad, a opet, za većinu ljudi su visine Mont Everesta, novi krediti nove vlade koji će sve nas, a ne samo buduće generacije da zaviju još više u crno ( bar kad bi to moglo i da nas ugreje, al' naprotiv), problema sijaset i sve su isti, stari, izanđali već, ali, nerešeni, koje svi mi vučemo kao repove, a ljudi smo, hodamo na dve noge, koji posustaju hteli  to ili ne.

I taj pusti dinar, koji su vezali za ne znam koje sve ne valute, koji nedostaje svakom od nas, čak i onima koji i ne znaju kako izgleda, a i nemaju potrebu za tim, jer nemaju pojma ni koliko imaju dinara kad im se sve što imaju računa u nekim drugim milionima i milijardama dolara,  taj dinar koji, koliko god ga puta okrenuli, obrnuli u ruci, ne dobije na dostatnosti da podmiri osnovne potrebe ljudi koji žive na ovim prostorima.

Sad, kad o svemu tome krenem da, skoro pa lamentiram, ubedačim se skroz na skroz i ne mogu da pišem o nekim lepim, boljim stvarima, a opet i ovo nam život čini životom, pa eto, poriv da napišem , konačno neki red, dobih da bih napisala ove sumorne redove.

Ipak, kao što sve prođe, neko dočeka neko ne, na žalost, i ovo će proći i ne mogu da kao i mnogo puta  do sad ne kažem; Ne mogu više, idem dalje, što je jednom, ako se ne varam, napisao Semjuel Beket, ma i nije na kraju važno ko, kad je to rečenica koja me pokrene da idem dalje i ne posustajem, do nekog drugog jutra, nekog dana kada ću opet izaći u svoju baštu i videti šarenilo i zelenilo života umesto sparušenosti i suvoće, jer, šta god da mislimo, dogodiće se, ako verujemo da je istina.