Kako je dosada kriva za jednu ljubav - Svetlost se upalila

Gluvarim po netu i vidim oglas za prodaju jedne polovne knjige. Pogledam, baš ona koju tražim, godinama. E, al nisam srećne ruke. Oglas je odavno. Novih na tu temu nema.

Lavina uskomešanog sećanja i osećanja zatalasala je ovaj dan i iznedrila ove redove. Nisam želela da ih zaboravim i..eto. 

Zapisah, da ukradem od zaborava.

***

Sve je počelo na letnjem raspustu po završetku drugog razreda osnovne škole. Ubijala me dosada.

Tog leta sam raspust provodila sa svojom mamom. U ulici, gde je ona stanovala, bilo je mnogo dece, ali nevolja je bila što ja nikog od njih nisam poznavala. Nisam imala sa kim da se igram. Vreme sam trošila vezući male šustikle za bokal i čašu, kao i jastučnice za male jastuke.

Sećam se, jednu sam sama iscrtala, sa motivom malog ostrvceta sa crkvom na Bledskom jezeru.

***

Išla sam u “Kolonijal”, radnju na uglu Tetovske ulice i ulice kojom je prolazio autobus koji je vozio do Centralnog groblja. Trebalo je da kupim ulje, koje se onda koristilo samo za pravljenje salata i kupovalo se na točenje. U vrh kape, po pola litre, jer se koristilo vrlo malo i uglavnom u letnjim mesecima.

Sa druge strane ulice, preko puta radnje “Kolonijal”, bila je pekara, koja je imala poveći prozor sa velikom, širokom policom, sa ulične strane. Taj prozor je služio za prodaju peciva, a sama polica da se tu, na trotoaru, s' nogu, pojede vruća kifla uz čašu jogurta na točenje.

Polica je služila kao sto, na koji bi se sve to odlagalo i gde bi se jelo lagano, uz pomno, radoznalo posmatranje prolaznika, ali i izraženu želju da se bude viđen da, baš tu, jedeš vruće, tek izvađene iz peći kifle, po kojima je bila poznata pekara na uglu. 

Ipak, nije bila samo po tome poznata.

Bile su to kasne pedesete godine onog veka i malo ko je imao radio aparate, a o televizorima se sanjalo u većini radničkih porodica. Vlasnik pekare je bio i vlasnik jednog, kažu, onda, najvećeg televizijskog aparata. Govorilo se da je veoma dobar čovek. Često je, kad bi bilo prenosa nekog sportskog događaja preko tv ekrana, ili čak prenos fudbalske utakmice, iznosio svoj televizor, stavio bi ga na tu policu da mogu da gledaju svi; komšije, kupci, prolaznici, čak i vozači retkih automobila koji su baš tu, na raskrsnici, skretali nizbrdo u Strumičku ulicu.

Intersantan je bio taj skver na kojem se, osim pekare i trgovine, nalazila i mala pošta u kući na samom uglu Strumičke ulice, preko puta pekare. Ispred pošte je, na širokom, velikom trotoaru bio veliki drveni kiosk za prodaju štampe, koji je, baš kao i pekara imao oveću spoljnu policu na kojoj su stajale uredno poređane novine; Borba, Politika, Sport i svet, Novosti, Politikin zabavnik i druge.

U tom kiosku je pre podne, radio čika Čeda, kojeg smo svi zvali novinar.

Posle podne bi, čika Čeda novinar, novine prodavao kao kolporter, ulični raznosač novina, koje je prodavao ulicama petog reona, ondašnje opštine Voždovac.

Nosio bi oveću torbu preko jednog, najčešće levog ramena, od čega mu je to rame, kad je bio bez nje, bilo znatno niže. Torba je bila oblika pisma, sa širokim kajševima od platnenih gurtni. U njoj su uredno bile poređane novine, najčešće najtraženija dnevna štampa; Politika, Večernje novosti i Borba. Žurio bi kroz ulice glasno vičući; Novine, novine!

Često bi uzvikivao i naslove sa prvih stranica, ne bi li time privukao veću pažnju, što mu je najčešće i polazilo za rukom, jer bi iz dvorišta, sve do kapija, dolazili kupci žurnog koraka, željno iščekujući njegov dolazak i spremno držeći već pripremljen sitan novac za svoj primerak novina.

Sećam se da je tako bivalo svakog dana osim...

Kad bi se desilo da bude neki direktan tv prenos fudbalske utakmice, što je, istini za volju bilo vrlo retko, onda bi čika Čeda sklonio sve novine sa velike, spoljne police svog kioska i na nju bismo posedali mi, deca, da gledamo prenos i navijamo za svoj tim.

Uglavnom su to bili prenosi u kojima su igrali onda veliki klubovi; Parizan, Crvena Zvezda, Dinamo iz Zagreba, Olimpija iz Ljubljane, Velež iz Mostara, Železnuičar iz Sarajeva, Budućnost iz Titograda, novosadska Vojvodina, Spartak iz Subotice ili Vardar iz Skoplja.

Najviše sam volela utakmice između beogradskih rivala Partizana i Crvene Zvezde.

U moj porodici svi su navijali za Crvenu Zvezu, osim mog brata i tate. Oni su navijali za Partizan

Kad bi se desilo da igrači Crvene Zvezde ne daju sve od sebe na terenu, što smo mi deca kapirali jer bi odrasli zviždali i dobacivali, posebno, onda omiljenom igraču Dragoslavu Šekularcu, mi bismo svi, listom poskakali dole sa te police na kiosku za novine, otrčali do ulaznih vrata prodavnice “Kolonijal” i u horu započinjali pesmicu, rugalicu;

Šeki, Šeki, Šekularac, ima noge kao jarac, loše trči po terenu, neće naći lepu ženu!

Iz radnje bi, crven u licu, istrčavao brat Dragoslava Šekularca, koji je tu bio poslovođa i ljutito bi nas, mašući rukama sa podignutim kažiprstom terao, dok bi mu odrasli, koji su gledali utakmicu stojeći, pored kioska za novine i kojih je bilo podosta, zviždali, a poneki bi ga i sočno opsovali, posle čega bi on, pognute glave ulazio natrag u radnju i više nas ne bi primećivao, čak iako bi se to ponovilo, što je često bivalo.

Ne znam ko je doznao da je poslovođa radnje bio brat poznatog fudbalera, premda, to se videlo i iz aviona; ličili su jedan na drugog kao jaje jajetu. 

 Znam da je nama deci bilo veoma lepo da mu se rugamo uvek, kada bi njegov brat “zatajio” na fudbalskom terenu.

Iako je to bio najveći, crnobeli televizor, promera 53, čuvene "Rudi Čajavec" industrije iz Zagreba, nikad mi nije bilo jasno kako su uopšte odrasli, a posebno mi deca, bilo šta i videli preko tog tv ekrana, koji je stajao preko puta ulice, na razdaljini od nas gledalaca od, sigurno 6 metara.

Pojava prvih televizora je bila prava senzacija pa su tako i ovi prenosi utakmica bili i pravi događaji, naročito kad bi se održavali radnim danima.

Nama deci je naročito bilo interesatno žučno negodovanje odraslih kad bi se desilo da dođe do “zakrčenja” saobraćaja.

Ulicom Maksima Gorkog je onda vozio jedini autobus koji je povezivao centar grada sa Centralnim grobljem i usputnim delovima: onda Lekino brdo, Dušanovac i Voždovac. Skretao je baš tu, na samom skveru u Strumičku ulicu, gde mu je odmah, na samom njenom početku, bila stanica.

Ponekad, dok bi stajao na stanici na kojoj su silazili putnici koji su stanovali na Lekinom brdu i gde je uvek izlazilo mnogo njih, sustizali bi ga automobili, koji bi, stojeći iza njega zaklonili vidokrug.

Onda bismo mi gledaoci krivili glave, levo, desno, ne bismo li videli šta se dešava na malom ekranu. Ne daj Bože da bi u tim trenucima pao neki gol kojeg bi mogli da vide samo oni koji su stajali neposredno pored pekare, gde je stajao telvizor, nastala bi takva buka i ljutnja na nedužne vozače automobila kao da su nekog zgazili.

Poneki, ostrašćeni gledalac bi im nogom udarao u gume, posle čega bi oni, čim bi im se ukazala prilika, dali gas, te bi one zaškripale kao sudijska pištaljka.

Vratovi odraslih bi onda, kao po komadi, okrenuli smer u pravcu ekrana sa iščekivanjem u najmanju ruku izvođenja penala.

Tu, na tom skveru popularno prozvanom “Sportski tv prenos kod novinarnice”, jednom je bio prenos fudbalske utakmice između Parizana i Olimpije iz Ljubljane.

Prenos je vršio tv studio Ljubljana, jer se utakmica odigravala u glavnom gradu republike Slovenije. Kratku reportažu o Bledskom jezeru su prikazali na poluvremenu.

E tu sam prvi i jedini put videla Bledsko jezero i malo ostrvce u njemu sa crkvicom, koje sam kasnije, po sećanju, istrukovala, nacrtala sama na platno i izvezla jastučnicu za mali jastuk.

Zastala sam da bacim pogled na dešavanja na tv ekranu, iako sam žurila jer sam, po nalogu svoje bake išla da kupim ulje, u “Koloniju”, kako je ona govorila.

***

Čak ni ta lepo izvezena jastučnica za mali jastuk i zadovoljstvo koje sam imala po završetku iste nisu umanjili osećanje dosade za vreme tog letnjeg raspusta na koje sam se požalila mojoj mami.

• Dosadno, kažeš da ti je dosadno - nekako iznenađeno me je pogledala ponavljajući te reči moja mama, tog dana.
• Uzmi čitaj knjige pa ti neće biti dosadno! - smireno mi je rekla, čime je htela jasno da mi stavi do znanja da je razogovor na tu temu iscrpljen.
• Koje knjige? Ti nemaš ni jednu dečju knjigu, rekla sam, ne popuštajući.
• Knjiga je knjiga. Ove će ti sasvim odgovarati, pokazala je na policu na kojoj su stajale knjige, mnogo knjiga. Izvadila je jednu i pružila mi. Evo, ova će ti se dopasti.
• Ali to je roman, uskliknula sam. Vidi kako je debela. To nije knjiga za decu.
• Ti si veoma pametna devojčica i ova knjiga će ti biti sasvim jasna i zanimljiva, nije popuštala
  moja mama.
  

Tako je sve počelo. Od tad, "gutala" sam knjige.

Možda to nije pravi, odgovarajući izraz da se objasni moja opsednutost čitanjem, ali nekako najbolje oslikava žar sa kojim sam čitala sve što mi dođe pod ruku.

Bio je to moj prvi pročitani roman koji se zvao “Svetlost se ugasila”, nobelovca Radjarda Kiplinga, posle kojeg je na red došla jedna knjiga koju sam do sad pročitala više od 20 puta i nikad mi je nije dosta.

Više mi nikad nije bilo dosadno.