Kada će nam biti bolje?

U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.

Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.

Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.

 

Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.

Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.