Jel zona konfora kad ti je
sve potaman i ništa ti tu ne bi ni dodao ni menjao?
Jer, zašto bi?
Sve ti lepo udobno, korisno, ma sve lepo leglo na svoje mesto, a ti
samo živiš i uživaš u životu.
Ako je to to, e onda sam
ja, ako sam ikada i imala svoju zonu konfora do nje došla mukotrpno,
a i u njoj uživala nedovoljno.
Samo kad se setim
“dobijanja” prvog posla u onoj staroj socijalističkoj
zajedničkoj zemlji za koju mnogi i dan danas znaju da kažu da je u
njoj teklo “samo med i mleko”. Pa i jeste, ali ne i za
sve.
Dođoh ja do stalnog posla
posle cele tri godine rada na određeno vreme. Moglo bi se reći
igrom slučaja, tačnije, zakon je tu odigrao glavnu ulogu.
U to vreme, na snazi je
bio zakon da ako radnik koji menja nekog radnika koji je opravdano
vremenski duže odsutan, ostane da radi SAMO tri dana, po dolasku
istog na posao, automatski ostaje da radi za stalno.
Eto, tako sam došla do
stalnog zaposlenja.
O tome koliko sam puta
konkurisala za 9 meseci čekanja na isti, na ondašnjem birou rada,
tj. birou za nezaposlene, za koliko sam nameštenih konkursa znala, jer, na
njih su konkurisale i moje drugarice sa klase, mnogo lošiji đaci od
mene, ne bih. Bilo ih je previše.
Čak istine radi, za ovaj
zakon, po kojem dođoh do posla, nisam imala pojma.
Molbu, u moje ime, da se,
po sili zakona primim na radno mesto medicinske sestre na odeljenju
plastične hirurgije, ali istovremeno i poseban zahtev podnet
kadrovskoj službi bolnice, da se po zakonu i postupi, napisao je
onda moj načelnik odeljenja prim. Dr. Uzelac, kojem u stvari dugujem
veliku zahvalnost za moje prvo uhleblje. Verujem da je to ipak bilo
jer sam se za vreme svog rada pokazala kao savesna, stručna i dobra
medicinska sestra.
Sećam se, kad sam
“zagrizla” i promenila posao, pa umesto klinička, postala sam
sestra koja radi u preventivi, u domu zdravlja. To je istini za
volju, bila moja prva, prava zona konfora, glede rada, jer mi je to
radno mesto, svojim vezama izdejstvovao moj bračni drug, a sa
namerom da me izvuče iz rada u bolnici, opet sa ciljem, da budem uz
našu decu svake noći, vikenda ili praznika.
Mnogo dugo nisam znala da
svi znaju čija sam veza, ali sam veoma dugo, baš zbog toga,
prolazila kroz period “otirača”, iako sam iza sebe imala već
deceniju radnog iskustva. Umesto da mi posao bude konforniji od
prethodnog, često mi je predstavljao pravu noćnu moru, sve dok
pojedinci, kolege, nisu ukapirali da je moj deo kosmičkog kolača
samo moj i da im ja ne oduzimam njihov. Svi imamo pravo na svoj deo.
Kasniji mobing, koji sam
stoički izdržala dugih pet godina, podnela sam stameno i iznad
svega dostojanstveno kako je i trebalo da bi se moberi doveli do
samovoljnog priznanja sopstvene odgovornosti i izvinjenja.
Druga je priča koliko je
to izvinjenje moglo da ublaži ožiljke na duši.
U isto vreme moja porodica
i ja smo živeli u nekonfornom, veoma malom stanu.
Da sam bila “svesna” i
čekala da suprug i ja dođemo do pravog konfornog stana, biološki
sat bi me uveliko zgazio, a to znači da svoje unučiće verovatno ne
bih ni dočekala.
E tu sebi skidam kapu jer
sam baš tom svojom željom da se ostvarim kao majka, svesno
izašla iz te, takve, “zone konfora” u kojoj sam živela, a koja
to i nije bila.
A kako bi i bila.
Mala soba tri sa tri,
ali stvarno. Česma na dvorištu, ulični geil kao mesto za odlivanje
otpadnih voda, poljski, zajednički WC, usred prestonice, dvorište, koje sam zvala italijansko. Poređenje, sve govori.
U tim uslovima, bez želje
da opisujem pojedinosti, jer zaslužuju posebne priče, moja ćerka je postala đak tri generacije svoje škole, moj sin je bio
najbolji đak u svome razredu, koji je naučio da čita oba pisma sa
4 godine itd. itb.
Nema veze što se usput
desio par nepar, što nije bilo struje kad je trebalo da je bude, što
smo mnoge prehrambene produkte kupovali na socijalističke bonove -
“tačkice”, te godine života čak i moja deca i ja pamtimo kao
istinske lepe godine u kojima smo živeli i disali jedni za druge.
Onda smo dobili, pa kupili
lep konforan stan, ali onda su došle i sankcije, pa redovi za
brašno, šećer, jogurt na točenje, pa kupovina mleka u prahu za
koje sam mislila da se nikad neće vratiti posle već proživljenog
iskustva u mom ranom detinjstvu, mnogo tog i što šta pride.
Pa mešenje tri vekne
hleba svakodnevno jer je trebalo nahraniti dva tinejdžera, a pri tom
stići na posao, do kojeg sam često pešačila jer novca za prevoz
nije bilo. Kondicija mi, na svu sreću nije manjkala, ali verujem da
će se mnogi složiti da 17 tramvajskih stanica, za pešačenje nije
mala razdaljina.
A onda se vratiš s posla
pa zavučeš ruke u vanglu da umesiš mekike, buhtle, šta već, deci
za večeru.
Posle ostaneš do sitnih
sati da spremaš ispit na višoj školi, a u ranu zoru, trčiš
dalje, da odradiš i odživiš novi dan..
Ipak, živeli smo u
konfornom stanu, ali moj život nimalo nije bio u zoni konfora.
Nikad.
Sad, da se razumemo, ne
jadam se ja, ne kukam, ne zapevam, iznosim samo činjenice i
opažanja.
Razmišljanje na temu
konfor se razlikuje od jedinke, do jedinke. Kako mnogi znaju da kažu
da svi imamo du*e pa tako i mišljenje, tako i ja posle svega do sad
preživljenog konfor doživljavam na drugačiji našin.
Za mene je konfor kad imaš
konforan krov iznad glave, bazen u dvorištu, kuvaricu, sobaricu,
servirku, manikira, pedikira, frizera, sve na donesi, prinesi,
mogućnost da putuješ gde hoćeš, kad hoćeš, da radiš ako hoćeš.
Mali broj jedinki na svetu
ovakvim konforom se može pohvaliti.
Takođe, za mene je konfor
ako mogu da živim u nekoj planinskoj kući, brvnari, u skladu sa
prirodom i zakonima prirode, sa svim onim što priroda daje i ako
želiš da opstaneš mora da radiš svaki dan, kao vredni mrav. Da
spreman dočekaš zimu i snegove koji zatru puteve do civilizacije.
Ako me pitate za koji bih
se vid konfora opredelila, uvek ću vam reći za ovaj drugi. Živeti
u prirodi, sa prirodom, od prirode.
Nemam strah da počnem
život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule.
Možda zato što pravi
konfor nisam veoma dugo iskusila, a i zato što sam imala prilike da
uživam konforne blagodati sporadično i nedovoljno. Taman da imam
iskustvo.
Na kraju, vrlo je važno
reći da sam konfor, koji sam imala, koliko toliko, sebi omogućila
sama, sopstvenim usavršavanjem i radom i ulaganjem u bolje, ne samo
za sebe već i za svoje potomke.
Ipak, ova moja
svaštarica, moj komision sa zapisima u trenutku inspiracije na raznorazne
teme, ovo moje blogče, je danas moja prava zona konfora iz koje
nemam nameru da iskočim, ali imam nameru da opstanem.
Malo li je?
PS; Slike su sa Google
