петак, 15. јануар 2016.

Šta to beše zona konfora?


Jel zona konfora kad ti je sve potaman i ništa ti tu ne bi ni dodao ni menjao?
 Jer, zašto bi? Sve ti lepo udobno, korisno, ma sve lepo leglo na svoje mesto, a ti samo živiš i uživaš u životu.
Ako je to to, e onda sam ja, ako sam ikada i imala svoju zonu konfora do nje došla mukotrpno, a i u njoj uživala nedovoljno.
Samo kad se setim “dobijanja” prvog posla u onoj staroj socijalističkoj zajedničkoj zemlji za koju mnogi i dan danas znaju da kažu da je u njoj teklo “samo med i mleko”. Pa i jeste, ali ne i za sve.

Dođoh ja do stalnog posla posle cele tri godine rada na određeno vreme. Moglo bi se reći igrom slučaja, tačnije, zakon je tu odigrao glavnu ulogu.
U to vreme, na snazi je bio zakon da ako radnik koji menja nekog radnika koji je opravdano vremenski duže odsutan, ostane da radi SAMO tri dana, po dolasku istog na posao, automatski ostaje da radi za stalno.
Eto, tako sam došla do stalnog zaposlenja.

O tome koliko sam puta konkurisala za 9 meseci čekanja na isti, na ondašnjem birou rada, tj. birou za nezaposlene, za koliko sam nameštenih konkursa znala, jer, na njih su konkurisale i moje drugarice sa klase, mnogo lošiji đaci od mene, ne bih. Bilo ih je previše.

Čak istine radi, za ovaj zakon, po kojem dođoh do posla, nisam imala pojma.
Molbu, u moje ime, da se, po sili zakona primim na radno mesto medicinske sestre na odeljenju plastične hirurgije, ali istovremeno i poseban zahtev podnet kadrovskoj službi bolnice, da se po zakonu i postupi, napisao je onda moj načelnik odeljenja prim. Dr. Uzelac, kojem u stvari dugujem veliku zahvalnost za moje prvo uhleblje. Verujem da je to ipak bilo jer sam se za vreme svog rada pokazala kao savesna, stručna i dobra medicinska sestra.

Sećam se, kad sam “zagrizla” i promenila posao, pa umesto klinička, postala sam sestra koja radi u preventivi, u domu zdravlja. To je istini za volju, bila moja prva, prava zona konfora, glede rada, jer mi je to radno mesto, svojim vezama izdejstvovao moj bračni drug, a sa namerom da me izvuče iz rada u bolnici, opet sa ciljem, da budem uz našu decu svake noći, vikenda ili praznika.
Mnogo dugo nisam znala da svi znaju čija sam veza, ali sam veoma dugo, baš zbog toga, prolazila kroz period “otirača”, iako sam iza sebe imala već deceniju radnog iskustva. Umesto da mi posao bude konforniji od prethodnog, često mi je predstavljao pravu noćnu moru, sve dok pojedinci, kolege, nisu ukapirali da je moj deo kosmičkog kolača samo moj i da im ja ne oduzimam njihov. Svi imamo pravo na svoj deo.
Kasniji mobing, koji sam stoički izdržala dugih pet godina, podnela sam stameno i iznad svega dostojanstveno kako je i trebalo da bi se moberi doveli do samovoljnog priznanja sopstvene odgovornosti i izvinjenja.
Druga je priča koliko je to izvinjenje moglo da ublaži ožiljke na duši.

U isto vreme moja porodica i ja smo živeli u nekonfornom, veoma malom stanu.
Da sam bila “svesna” i čekala da suprug i ja dođemo do pravog konfornog stana, biološki sat bi me uveliko zgazio, a to znači da svoje unučiće verovatno ne bih ni dočekala.
E tu sebi skidam kapu jer sam baš tom svojom željom da se ostvarim kao majka, svesno izašla iz te, takve, “zone konfora” u kojoj sam živela, a koja to i nije bila.
A kako bi i bila.

Mala soba tri sa tri, ali stvarno. Česma na dvorištu, ulični geil kao mesto za odlivanje otpadnih voda, poljski, zajednički WC, usred prestonice, dvorište, koje sam zvala italijansko. Poređenje, sve govori.

U tim uslovima, bez želje da opisujem pojedinosti, jer zaslužuju posebne priče, moja  ćerka je postala đak tri generacije svoje škole, moj sin je bio najbolji đak u svome razredu, koji je naučio da čita oba pisma sa 4 godine itd. itb.

Nema veze što se usput desio par nepar, što nije bilo struje kad je trebalo da je bude, što smo mnoge prehrambene produkte kupovali na socijalističke bonove - “tačkice”, te godine života čak i moja deca i ja pamtimo kao istinske lepe godine u kojima smo živeli i disali jedni za druge.

Onda smo dobili, pa kupili lep konforan stan, ali onda su došle i sankcije, pa redovi za brašno, šećer, jogurt na točenje, pa kupovina mleka u prahu za koje sam mislila da se nikad neće vratiti posle već proživljenog iskustva u mom ranom detinjstvu, mnogo tog i što šta pride.
Pa mešenje tri vekne hleba svakodnevno jer je trebalo nahraniti dva tinejdžera, a pri tom stići na posao, do kojeg sam često pešačila jer novca za prevoz nije bilo. Kondicija mi, na svu sreću nije manjkala, ali verujem da će se mnogi složiti da 17 tramvajskih stanica, za pešačenje nije mala razdaljina.
A onda se vratiš s posla pa zavučeš ruke u vanglu da umesiš mekike, buhtle, šta već, deci za večeru.

Posle ostaneš do sitnih sati da spremaš ispit na višoj školi, a u ranu zoru, trčiš dalje, da odradiš i odživiš novi dan..
Ipak, živeli smo u konfornom stanu, ali moj život nimalo nije bio u zoni konfora.
Nikad.
Sad, da se razumemo, ne jadam se ja, ne kukam, ne zapevam, iznosim samo činjenice i opažanja.

Razmišljanje na temu konfor se razlikuje od jedinke, do jedinke. Kako mnogi znaju da kažu da svi imamo du*e pa tako i mišljenje, tako i ja posle svega do sad preživljenog konfor doživljavam na drugačiji našin.

Za mene je konfor kad imaš konforan krov iznad glave, bazen u dvorištu, kuvaricu, sobaricu, servirku, manikira, pedikira, frizera, sve na donesi, prinesi, mogućnost da putuješ gde hoćeš, kad hoćeš, da radiš ako hoćeš.
Mali broj jedinki na svetu ovakvim konforom se može pohvaliti.

Takođe, za mene je konfor ako mogu da živim u nekoj planinskoj kući, brvnari, u skladu sa prirodom i zakonima prirode, sa svim onim što priroda daje i ako želiš da opstaneš mora da radiš svaki dan, kao vredni mrav. Da spreman dočekaš zimu i snegove koji zatru puteve do civilizacije.

Ako me pitate za koji bih se vid konfora opredelila, uvek ću vam reći za ovaj drugi. Živeti u prirodi, sa prirodom, od prirode.

Nemam strah da počnem život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule.
Možda zato što pravi konfor nisam veoma dugo iskusila, a i zato što sam imala prilike da uživam konforne blagodati sporadično i nedovoljno. Taman da imam iskustvo.

Na kraju, vrlo je važno reći da sam konfor, koji sam imala, koliko toliko, sebi omogućila sama, sopstvenim usavršavanjem i radom i ulaganjem u bolje, ne samo za sebe već i za svoje potomke.
Ipak, ova moja svaštarica, moj komision sa zapisima u trenutku inspiracije  na raznorazne teme, ovo moje blogče, je danas moja prava zona konfora iz koje nemam nameru da iskočim, ali imam nameru da opstanem.
Malo li je?


PS: Ovaj tekst je napisan na inicijativu moje Fb drugarice i blogerke Mirne Bašić koja je pokrenula blogersku paradu sa temom: Izaći iz zone konfora ili ne? 











16 коментара:

  1. Da nije te naše zone zvane blog, možda se ne bi ni upoznale. Ovako, tipkala ti nama još dugo, dugo! Drago mi je da sam te upoznala, lijepo je svratiti tu k tebi i uživati u tvojoj svaštari.
    Nije te život mazio, ali uspjela si postići toliko puno. Poštovanje!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Mirna na veoma lepom komentaru i iznimno lepim rečima :) Sličnosti se pronalaze, često, na vrlo interesantan i neobjašnjiv način :)

      Избриши
  2. Divno si sve napisala, i ono što je bilo teško i ono radosno, sve se to meša u životu.
    Mnogo mi je drago što sam ovo pročitala, te imam priliku da naučim nešto.
    Hvala!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neno, nemam reči kojima mogu da izrazim svoju zahvalnost što čitaš moja pisanija i ostavljaš ovako poletne komentare. Hvala.

      Избриши
  3. лепо си приметила да свако има своје виђење комфора. Овај твој комфор је једна лепа оаза у коју не свраћам баш често али волим кад свратим. Имала си тежак пут али знаш како кажу "Није важан сам пут, већ циљ и они са којима путујеш", а ти си имала злата вредне сапутнике :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste bilo naporno, ali je stvarno vredelo. Hvala Suzo :)

      Избриши
  4. Svi imamo uspone i padove i nikome nije med i mleko. Ipak, meni je ohrabrujuće kad vidim da iz svega toga ima izlaza!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tako je Blaženka. Izlaz uvek postoji, čak i kad život bude poput lavirinta.

      Избриши
  5. Zanimljivo je da sam baš danas i sama razmišljala na tu temu i pomislila kako je dobro ponekada izaći iz te zone komfora i pogledati svet nekim drugim očima. Potpuno se slažem sa tobom i da različiti ljudi različito opisuju svoj komfor. Čak i u različitim životnim situacijama pomeraju granice istog... U svakom slučaju, ovo je odličan tekst! Samo tako nastavi OljaKa i nikada nemoj izlaziti iz ove tvoje zone Blog-komfora :)

    ОдговориИзбриши
  6. "Nemam strah da počnem život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule." U pravu si.Svasta smo mi prezivele i stvarno nemamo cega da se plašimo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemam strah od početka, ali imama od kraja Milice. Hvala na komentaru :)

      Избриши
  7. E, Olja, tako mi prija citanje o nekim tako obicnim, svakodnevnim zivotnim putevima ljudi, koji su ustvari uvek posebni i jedinstveni. Bogati na jedan specifican nacin. Komforni u zoni pravih zivotnih vrednosti. Vi ste jos jedna jaka zena od emocija(to narocito volim) i zasluzujete da uzivate u zoni komfora ili izvan nje.. kako odlucite ;)
    Nastavite da pisete i obogacujete blogosvet <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sandra, mnogo znače ovakve reči čak i kad su od slučajnih poznanika ili Fb prijatelja. Meni daju podstrek i na neki način, izvesno priznanje da vredi, da je vredelo. Hvala od srca :)

      Избриши
  8. Olja, pravi si majstor da životne, lepe i manje lepe stvari pretočiš u sjajan post.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A ti si pravi majstor da kažeš prave i srcu mile reči. Hvala Meri, od srca.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)