Čak i u mirovini jedan deo kolača je samo za mene

Još samo dva dana me deli od Nove Godine i od svih onih novih planova, snova maštanja...

Šta? I penzioneri imaju snove? I penzioneri maštaju? Možda nekome na pamet padnu ovakve misli.

O da. Itekako.

Ima penzionera koji ne sede samo u čekaonicama Domova zdravlja čekajući na preglede, recepte ili samo dolaze da se ugreju i prozbore neku reč sa živim ljudima.

Ima penzionera koji ne broje Bogu dane do svog konačnog izdisaja.

Ima penzionera koji se uredno rekreiraju i vode računa o sebi i svom telu.

Ima penzionera koji se druže u nekim sekcijama za seniore.

Ima penzionera koji putuju, idu uredno na izlete, planinare..

Ima penzionera koji su biljoberi diljem planina naše zemlje.

Ima i onih koji rade, jer su primorani ili su alavi na pare i nikad im nije dosta.

Ima i onih koji rade i izdržavaju svoj “podmladak” koji ne radi, jer “nema posla”.

Ima penzionera koji su bebisiteri svojim unucima iz ljubavi, ali i iz želje da pomognu svojoj deci jer mesta u obdaništima nema ili ovi nemaju para da ih plate.

Ima penzionera koji uredno pomažu oženjenim sinovima i udatim kćerima vodeći im domaćinstvo tj. kuvajući, peglajući itd. radeći sve kućne poslove bez ikakve nadoknade da bi deca mogla “lakše” da žive.

Ima i onih koji rade svoje bašte, okućnice, neki čak poseju i njivu u selu, ako su poreklom sa sela.

Ima i onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem i koji maštaju da im država, ako ništa drugo, bar vrati to što im je uzela.

Ima penzionera koji prevrću svakodnevno kontejnere u gradovima ne bi li u njima našla nešto čime bi se prehranila.

Ima i penzionera koji “prekraćuju” dane blogujući.

Ima u ovoj našoj zemlji mnogo penzionera.

Neka odokativna statistika kaže da ih ima oko milionipo i da samo predstavljaju teret za budžet. S obzirom da se životni vek produžio mogu misliti koliko ovo pada teško mnogima. Ponekad, iskreno i meni samoj, a ja sam penzioner, kako se zovu svi oni koji su odradili svoj radni vek, ali i oni koji su odradili dovoljan broj godina pa ih je neka opaka bolest sprečila da odrade i ostatak, te su postali tzv. invalidski penzioneri.

Za sebe volim da kažem da sam u mirovini. Premda ta reč ne oslikava ni malo moje stanje jer ja ne mirujem ni onoliko koliko bi bilo poželjno mojim godinama i utrošku energije na sve što radim. Otuda i ovi redovi jer sam prvu put rešila ove jubilarne 2016. godine da pohvalim i istaknem sebe samu.

O pa vi ste to rešili da se samohvališete! Zar ne znate da je to jedna veoma ružna karakterna osobina? To treba neko drugi da radi umesto vas. To čak nije ni lepo vaspitanje.

Znate, kad danas neko piše CV za neki konkurs on napiše, nacifra, sve za šta je osposobljen i šta zna da radi i to nikom ne deluje da se taj neko hvali, već da taj neko “prodaje” svoja umeća i svoje radne sposobnosti tamo nekom ko je za to zainteresovan. I što je duži CV šanse za posao su uglavnom veće.

Kako ja nisam u stalnom radnom zaposlenju i kako mi isto ne treba jer sam u mirovini, ne vidim zašto i ja ne bih lepo napisala samo delić onog šta sam uradila u ovoj godini koja odlazi, sa namerom da sebe pohvalim.

Pa čekaj!!! Zar nisi gospođo rekla da pokude i pohvale treba jednako primati!!!

Prve nek te ne rastužuju,a druge nek te ne vesele.

Jesam. I mišljenja sam da je to tačno.

No ipak sam mišljenja da bi mnogima koji razmišljaju u stilu, da bi penzionerima trebalo zabraniti pravo glasa osim ako se ne glasa za ekologiju, s vremena na vreme trebalo pod nos staviti konkretne dokaze, a njih ima još kako, da ima veoma mnogo penzionera koji učestvuju dobrim delom svog života i truda u životu ove zajedničke nam države.

 I kako te penzionere, a i ja sam jedna od njih, prozivaju vrlo često za svašta nešto.  

Evo gde reših da pomazim sebi dušu i da se ispohvaljujem samo za ovu godinu koja odlazi, prvi put u životu. Nadam se ne i poslednji.

Ne treba mi mnogo, samo jedan rečenica.

Nemam nameru, ukoliko ste pomislili, da sad nabrajam koliko je urađenih poslova iza mene ove godine, ali tvrdim da bi i duplo mlađi od njih posustali.

Daleko  više potrebe imam da se zahvalim na svemu što je urađeno i što se izdešavalo u protekloj godini.

Mora da naglasim da sam zahvalna na svemu što sam obavila i da se zaista nadam da će se moji snovi i maštanja za Novu Godinu ostvariti kao i ovogodišnji, uspešno.

Mislim da sve to zaslužujem jer sam vredno radila i jer sam se trudila iz sve svoje snage da sve započeto privedem kraju bez obzira na otežavajuće okolnosti. Njih je bilo i ima, a opet, ko ih nema.

Zahvalna sam što sam imala dobro zdravlje da bih imala energije da sve to i ostvarim.

Zahvalna sam na iskazanom strpljenju kad bi se pojavile poteškoće, a bilo ih je.

Zahvalna sam i na nekim gubicima jer su me naučili da mora da se mirim i sa gubicima, čak i kad nisu fer.

Zahvalna sam za svaku prepreku jer mi je pokazala neki novi put.

Zahvalna sam na sve većoj sposobnosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim.

Zahvalna sam na svakom minutu predaha koji sam imala.

Zahvalna sam na vremenu koji sam uspela da odvojim da uradim i one poslove koji oplemenjuju moju dušu.

Zahvalna sam na pažnji ljudi prema meni u ovoj stvarnosti koja postaje anempatična.

Zahvalna sam svima koji su došli na moj blog, svaštaricu i potrošili svoje vreme da bi, kako kažem, pročitali moje zapise u trenutku inspiracije.

Zahvalna sam na svim teškoćama koje su pratile ovu godinu koja odlazi jer da ih nije bilo ja ne bih postala jača, izdržljivija, strpljivija..

I na kraju kako bi rekli svi oni koji su u mirovini, samo nek je zdravlja i nek ova sledeća bude bolja, a ja nek dobijem i ostvarim, samo ono što zaslužujem.

 Uvek sam verovala i još uvek verujem da je jedan komad kosmičkog kolača predodređen  samo meni.

A vi, šta čekate?

Zahvalite se na svom delu ovogodišnjeg kolača, a ne smeta ako se i pohvalite.

PS: Slike su kao i uvek sa Google :)

Neću da dajem snagu silama razdora i moći

Iskoristila sam priliku da odem i da vidim svog bratanca koji je iz Sombora dobio otkomandu za Beograd, da odem da vidim mog starijeg sina, kako sam ga uvek iz milošte zvala. Bio je vidno mršaviji i nekako uznemiren. Upitah ga kako je, kako mu je u Beogradu, iako sam znala da nije video ni B od svog grada. Jer, ako niste znali, Beograđani, vojnici koji bi nekom igrom slučaja služili armiju u svom gradu, su samo na crveno slovo dobijali slobodan dan. Kako znam? E to je već neka druga priča.

No da se vratim ja na ovu, o kojoj pričam. Kaže, nije loše tetka, samo kad ne bi bilo jednog komandira.. Ukratko, brzo mi je ispričao šta se dešava. Ma znate to i vi koji čitate ove redove. To vam je kad neko ima vlast pa mu se može da uzme na pik, na zub, nekog ko nema ni prava, još manje bilo kakve mogućnosti da mu se suprotstavi. A moj bratanac kao običan vojnik, prašinar, na obuci, to tek nikako nije mogao.

Znajući kakvo je “dete” apsolutno sam mu verovala i znala sam da je onaj uznemiren pogled u njegovim očima posledica mentalne torture koju je nad njim na razne načine sprovodio dotični gospodin komandir.

U trenu, nikako slučajno, jer sam mnogo tih slučajnosti već izživela i naučila da to nisu, rekoh mu; Sine, svaki put kad ti se desi da taj tvoj komandir radi to što radi, gledaj ga u oči i u sebi izgovori jednu rečenicu.

“Koju tetka odmah je on zapitao”?

Reci mu; Blagosiljam te ljubavlju i puštam te da odeš iz mog života!

Gledao je u mene začuđeno i sa nekom nevericom. Brzo sam nastavila, rekavši mu da to izgleda smešno, čudno, ali da je delotvorno i da ću mu kad izađe iz vojske dati knjigu iz koje sam to pročitala, naučila i primenila više puta. I uvek je “upalilo”.

Vrlo brzo, posle možda dvadesetak dana sam opet otišla da vidim mog bratanca i zatekla sam sasvim drugu sliku. Srećno se nasmejao kad me video. 

Uhvatio me za ruku i rekao; Tetka, hvala ti. Upalilo je.

• Šta je upalilo, zbunjeno sam ga upitala?
• Ono, u vezi mog komandira. Znaš, isprva mi je bilo teško i nekako bez veze, ali kad sam se jednom osećao kao da sam rob, a ne vojnik, pogledao sam ga u oči i u sebi izgovorio rečenicu koju si mi rekla. On je spustio pogled. Od tad, svaki put, kad bi me maltretirao ja sam u sebi izgovarao tu rečenicu. I znaš šta se desilo?
• Šta, zanatiželjno sam očekivala odgovor?
• Moj komandir je dobio prekomandu! Ne radi više ovde, rekao je uz smešak moj bratanac.

Kad želim da pišem na ovu temu često se setim ove životne epizode. Ona je potvrdila, ali i mnoge posle nje, da je pozitivno gledanje na život, na ljude koji nam čine nepravdu možda, lakše kad im se šalje ljubav. Jer je nemaju. Prikraćeni su i za ljubav u svoj svojoj drugoj nemaštini. Ko zna kad su doneli odluku da slušaju isključivo i samo razum, a zapostavili su svoje srce.

Znate, sve traži negu, pažnju, posvećenost, određeno vreme, pa i srce. Ako prestanemo da ga koristimo ono se “skameni”.

I ne samo to, treba verovati. Prvo u sebe, svoje mogućnosti, a onda i šire.

I možete svi od reda da se smejete jednoj gospođi zavidnih godina, za koju će neki reći i da je prolupala, ali ova gospođa bira uglavnom i samo dobre misli.

Neću da ne volim (mrzim je reč koja ne živi u mom životu) premijera naše zemlje jer radi sve to što radi, kako protiv nas tako i protiv sebe!

Neću da obraćam pažnju na negativne, a “popularne” likove sa prvih naslovnih strana novina u zemlji u kojoj živim!

Neću da pričam o rijalitima u kojem se skaredno ponašaju čak i ljudi koji bi mogli da upravo zarad svog nekog poznatog imena iskoriste baš to na korist onih čiji su "idoli" i da im pokažu neke druge vrednosti važne za život!

Neću da “dižem numeru” komentarisanjem bilo kakvim devijacijama koje haraju!

Neću da pišem ni jedan red o onima koji misle samo o trezorisanju u tezaorisanju, i maloumnom grabljenju od sve gladnijih usta nas koji smo ih doveli na te pijedestale da bi služili narodu i otadžbini, a ne isključivo repatom i zelembaćima sa slikom piramide iza kojih se kriju smežurane kukavice izvitoperenih umova!

Neću da se objašnjavam svima onima koji bi da čitaju ono što napišem između redova, a ja sam imala i nameru i želju da napišem samo to što sam napisala i samo u redovima!

Neću da im objašnajvam da je konotacija mojih reči, rezultat njihovih, a ne mojih misli!

Neću da se trujem mentalnim đubretom koje se servira svakodnevno u većoj ili manjoj količini od strane, nažalost svih nas, jer se osvrćemo najviše za ružnim dešavanjima!

Kao da ovaj život nema lepote u sebi.

I smejte se, slobodno se smejte vi koji u svemu tražite logičko objašnjenje, istinu da je to baš tako kako samo vi mislite da jeste!

Smejte se i slobodno mi lepite etiketu neznalice, neupućene, neobrazovane osobe jer ne pristajem da na sve oko sebe gledam kroz samo i isključivo crne naočari!

Što ne pristajem da “hranim” sve te crne stvari i svojom energijom koja mi treba da živim u svemu tome život dostojan čoveka.

Jer, svi smo se mi rodili da ŽIVIMO u dobru, u lepoti, u miru sa sobom i svima.

Svi smo se mi rodili da budemo slavni u svojim životima, šta god to pojedincu značilo.

Svi smo se rodili da volimo, a ne da mrzimo, da ne volimo.

Svi smo se rodili da uzgajamo lepotu življenja.

Svi smo se rodili i da ukazujemo na dobro, da sve što radimo, radimo dobro.

Time što toliku pažnju poklanjamo svemu ružnom, što je moj eufemizam za sva ova nemoralna, negativna dešavanja u našoj sredini, ali i diljem sveta, otklanjamo toliko potrebnu pažnju sa onog što ovaj svet čini lepim i dobrim.

Jer, drugi nemamo.

I nemojte mi reći da ne znate, da ne možete, da bar samo jednom u toku dana posvetite pažnju nečemu što vam je baš tog dana učinilo život boljim, pa nek je to i najsitnija sitnica jer njih ima. Samo je treba pronaći jer, kako neko lepo reče; Lepota je u oku posmatrača.

Kada bismo samo jedan dan poklonili pažnju svemu onom što je lepo u našim životima, time bismo otklonili ogromnu energiju koju usmeravamo prema svemu onom što nam smeta, što nam ne prija.

I šta bi se desilo? Zapitaće se skeptici i nevernici?

Neće se zapitati oni koji su to već mnogo puta uradili. Uradili i nažalost odustali. Verujem ne zato što nisu želeli, već zato što je odjek ovih drugih, bio jači, jer ih je bilo više. I sve ih je više.

Draga gospodo skeptici, probajte!

Nemojte da pitate šta će se desiti jer iovako ne verujete tuđem sudu već samo svom. Ako i probate, dosledno, više puta, samo sebi recite, samo sebi priznajte ima li promena.

Ja već znam i otuda, ona rečenica u uvodu ovih redova.

Sve i svakog koji čine moj život manje lepim nego što mislim da zaslužujem, blagosiljam ljubavlju i puštam ih da odu iz njega.

Iza njih će ostati mir i lepota. I doći će neko novi, a svaka promena donese uvek i nešto dobro.

Utopija? Nojeva glava u pesku?

Znate šta je odgovor?

Dišem.

Mada, imam ja još tušta i tma odgovora, ali je ovaj za sve isti i jedinstven.

Ajde malo da promenimo ploču i da pričamo samo o onom što vredi, što je dobro, što je ljubav, što je ljudskost, što nije strah, što...

PS: Slike su kao i uvek sa Google ;)