Neću da dajem snagu silama razdora i moći

Iskoristila sam priliku da odem i da vidim svog bratanca koji je iz Sombora dobio otkomandu za Beograd, da odem da vidim mog starijeg sina, kako sam ga uvek iz milošte zvala. Bio je vidno mršaviji i nekako uznemiren. Upitah ga kako je, kako mu je u Beogradu, iako sam znala da nije video ni B od svog grada. Jer, ako niste znali, Beograđani, vojnici koji bi nekom igrom slučaja služili armiju u svom gradu, su samo na crveno slovo dobijali slobodan dan. Kako znam? E to je već neka druga priča.

No da se vratim ja na ovu, o kojoj pričam. Kaže, nije loše tetka, samo kad ne bi bilo jednog komandira.. Ukratko, brzo mi je ispričao šta se dešava. Ma znate to i vi koji čitate ove redove. To vam je kad neko ima vlast pa mu se može da uzme na pik, na zub, nekog ko nema ni prava, još manje bilo kakve mogućnosti da mu se suprotstavi. A moj bratanac kao običan vojnik, prašinar, na obuci, to tek nikako nije mogao.

Znajući kakvo je “dete” apsolutno sam mu verovala i znala sam da je onaj uznemiren pogled u njegovim očima posledica mentalne torture koju je nad njim na razne načine sprovodio dotični gospodin komandir.

U trenu, nikako slučajno, jer sam mnogo tih slučajnosti već izživela i naučila da to nisu, rekoh mu; Sine, svaki put kad ti se desi da taj tvoj komandir radi to što radi, gledaj ga u oči i u sebi izgovori jednu rečenicu.

“Koju tetka odmah je on zapitao”?

Reci mu; Blagosiljam te ljubavlju i puštam te da odeš iz mog života!

Gledao je u mene začuđeno i sa nekom nevericom. Brzo sam nastavila, rekavši mu da to izgleda smešno, čudno, ali da je delotvorno i da ću mu kad izađe iz vojske dati knjigu iz koje sam to pročitala, naučila i primenila više puta. I uvek je “upalilo”.

Vrlo brzo, posle možda dvadesetak dana sam opet otišla da vidim mog bratanca i zatekla sam sasvim drugu sliku. Srećno se nasmejao kad me video. 

Uhvatio me za ruku i rekao; Tetka, hvala ti. Upalilo je.

• Šta je upalilo, zbunjeno sam ga upitala?
• Ono, u vezi mog komandira. Znaš, isprva mi je bilo teško i nekako bez veze, ali kad sam se jednom osećao kao da sam rob, a ne vojnik, pogledao sam ga u oči i u sebi izgovorio rečenicu koju si mi rekla. On je spustio pogled. Od tad, svaki put, kad bi me maltretirao ja sam u sebi izgovarao tu rečenicu. I znaš šta se desilo?
• Šta, zanatiželjno sam očekivala odgovor?
• Moj komandir je dobio prekomandu! Ne radi više ovde, rekao je uz smešak moj bratanac.

Kad želim da pišem na ovu temu često se setim ove životne epizode. Ona je potvrdila, ali i mnoge posle nje, da je pozitivno gledanje na život, na ljude koji nam čine nepravdu možda, lakše kad im se šalje ljubav. Jer je nemaju. Prikraćeni su i za ljubav u svoj svojoj drugoj nemaštini. Ko zna kad su doneli odluku da slušaju isključivo i samo razum, a zapostavili su svoje srce.

Znate, sve traži negu, pažnju, posvećenost, određeno vreme, pa i srce. Ako prestanemo da ga koristimo ono se “skameni”.

I ne samo to, treba verovati. Prvo u sebe, svoje mogućnosti, a onda i šire.

I možete svi od reda da se smejete jednoj gospođi zavidnih godina, za koju će neki reći i da je prolupala, ali ova gospođa bira uglavnom i samo dobre misli.

Neću da ne volim (mrzim je reč koja ne živi u mom životu) premijera naše zemlje jer radi sve to što radi, kako protiv nas tako i protiv sebe!

Neću da obraćam pažnju na negativne, a “popularne” likove sa prvih naslovnih strana novina u zemlji u kojoj živim!

Neću da pričam o rijalitima u kojem se skaredno ponašaju čak i ljudi koji bi mogli da upravo zarad svog nekog poznatog imena iskoriste baš to na korist onih čiji su "idoli" i da im pokažu neke druge vrednosti važne za život!

Neću da “dižem numeru” komentarisanjem bilo kakvim devijacijama koje haraju!

Neću da pišem ni jedan red o onima koji misle samo o trezorisanju u tezaorisanju, i maloumnom grabljenju od sve gladnijih usta nas koji smo ih doveli na te pijedestale da bi služili narodu i otadžbini, a ne isključivo repatom i zelembaćima sa slikom piramide iza kojih se kriju smežurane kukavice izvitoperenih umova!

Neću da se objašnjavam svima onima koji bi da čitaju ono što napišem između redova, a ja sam imala i nameru i želju da napišem samo to što sam napisala i samo u redovima!

Neću da im objašnajvam da je konotacija mojih reči, rezultat njihovih, a ne mojih misli!

Neću da se trujem mentalnim đubretom koje se servira svakodnevno u većoj ili manjoj količini od strane, nažalost svih nas, jer se osvrćemo najviše za ružnim dešavanjima!

Kao da ovaj život nema lepote u sebi.

I smejte se, slobodno se smejte vi koji u svemu tražite logičko objašnjenje, istinu da je to baš tako kako samo vi mislite da jeste!

Smejte se i slobodno mi lepite etiketu neznalice, neupućene, neobrazovane osobe jer ne pristajem da na sve oko sebe gledam kroz samo i isključivo crne naočari!

Što ne pristajem da “hranim” sve te crne stvari i svojom energijom koja mi treba da živim u svemu tome život dostojan čoveka.

Jer, svi smo se mi rodili da ŽIVIMO u dobru, u lepoti, u miru sa sobom i svima.

Svi smo se mi rodili da budemo slavni u svojim životima, šta god to pojedincu značilo.

Svi smo se rodili da volimo, a ne da mrzimo, da ne volimo.

Svi smo se rodili da uzgajamo lepotu življenja.

Svi smo se rodili i da ukazujemo na dobro, da sve što radimo, radimo dobro.

Time što toliku pažnju poklanjamo svemu ružnom, što je moj eufemizam za sva ova nemoralna, negativna dešavanja u našoj sredini, ali i diljem sveta, otklanjamo toliko potrebnu pažnju sa onog što ovaj svet čini lepim i dobrim.

Jer, drugi nemamo.

I nemojte mi reći da ne znate, da ne možete, da bar samo jednom u toku dana posvetite pažnju nečemu što vam je baš tog dana učinilo život boljim, pa nek je to i najsitnija sitnica jer njih ima. Samo je treba pronaći jer, kako neko lepo reče; Lepota je u oku posmatrača.

Kada bismo samo jedan dan poklonili pažnju svemu onom što je lepo u našim životima, time bismo otklonili ogromnu energiju koju usmeravamo prema svemu onom što nam smeta, što nam ne prija.

I šta bi se desilo? Zapitaće se skeptici i nevernici?

Neće se zapitati oni koji su to već mnogo puta uradili. Uradili i nažalost odustali. Verujem ne zato što nisu želeli, već zato što je odjek ovih drugih, bio jači, jer ih je bilo više. I sve ih je više.

Draga gospodo skeptici, probajte!

Nemojte da pitate šta će se desiti jer iovako ne verujete tuđem sudu već samo svom. Ako i probate, dosledno, više puta, samo sebi recite, samo sebi priznajte ima li promena.

Ja već znam i otuda, ona rečenica u uvodu ovih redova.

Sve i svakog koji čine moj život manje lepim nego što mislim da zaslužujem, blagosiljam ljubavlju i puštam ih da odu iz njega.

Iza njih će ostati mir i lepota. I doći će neko novi, a svaka promena donese uvek i nešto dobro.

Utopija? Nojeva glava u pesku?

Znate šta je odgovor?

Dišem.

Mada, imam ja još tušta i tma odgovora, ali je ovaj za sve isti i jedinstven.

Ajde malo da promenimo ploču i da pričamo samo o onom što vredi, što je dobro, što je ljubav, što je ljudskost, što nije strah, što...

PS: Slike su kao i uvek sa Google ;)