Samopouzdanje i kako ga ugušiti

Slika prva

Osnovna škola u jednom starom beogradskom naselju. Vreme događanja, pre trideset godina. Test za drugi razred osnovne škole u kojem je jedan od zadataka bio; Navedi četiri pernate domaće životinje!

Dečak je u odgovoru između ostalog napisao GOLUB. Taj njegov odgovor je bio podcrtan crvenom olovkom i ocena testa je bila četvorka. Svi ostali odgovori su bili tačni.

Dečak dolazi kući, plačući. Pokazuje svojoj mami test i kroz plač pita; Šta sam pogrešio? Zašto mi je označila goluba kao grešku? Zašto si nam ti mama kuvala golubije supice od golubova koje smo dobijali od baka Jovanke iz Deliblata, ako golub nije domaća pernata živina?

Majka smiruje svog sina i kaže mu da golub, tzv. kokošar, jeste domaća pernata živina i da se ne brine jer je učiteljica sigurno previdela i u brzini nešto pogrešila, a greške se dešavaju, ali treba i da se poprave uvek, ako se sagledaju.

Sutradan majka odlazi na dan otvorenih vrata u školi. Strpljivo čeka da svi roditelji završe razgovor sa učiteljicom pre nje, iako je stigla među prvima. Ostaje sama na kraju sa njom i postavlja joj pitanje; Odakle ste rodom?

Učiteljica je zbunjena ali podgovara da je iz jednog sela u okolini Obrenovca.

Dečakova majka joj smireno kaže da je onda sasvim u redu da možda nikad nije saznala za golubove kokošare koji se u Banatu gaje kao domaća pernata živina i da se od njih kuva supa, posebno za rekonvalescente, jer važi za veoma okrepljujuću supu u toku, ali i posle gripoznih stanja.

Učiteljica u trenu shvata sve i kaže; "Ne brinite, ispraviću grešku".

Majka odlazi kući i o ovom razgovoru ništa ne govori svom malom dečaku.

Sutradan, mali dečak se vraća iz škole nasmejan i još sa vrata, u dahu priča:

“Mama, zamisli, učiteljica me prozvala i izvela ispred table. Tražila je moj test i ispravila mi je četvorku na peticu. I zamisli mama, rekla je pre celim razredom da se čovek uči dok je živ i da je ona, zahvaljujući meni naučila da postoje golubovi kokošari koji se uzgajaju u Banatu, u Vojvodini kao domaća pernata živina.

I rekla je svima da je supica od njih veoma okrepljujuća posebno kod onih koji se razbole od gripa. Posebno je rekla da je ona pogrešila, iz neznanja, ali da nije strašno kad ne znaš, već treba da naučiš i da se trudiš da ispraviš svoju grešku uvek kad shvatiš da si pogrešio.

Dečakova majka nije dozvolila da se naruši samopouzdanje njenog sina koje se strpljivo gradi, sve vreme, kroz celokupni period odrastanja, ali i kasnije.

No, imala je sreću da je učiteljica bila i iskusan pedagog, koja je vrlo brzo shvatila značaj ispravke svog postupka i da je pri tom mislila upravo na izgradnju samopouzdanja njenog đaka, a ne na sebe, ili svoju, eventualnu, sujetu,

Slika druga

Vreme sadašnje.  Srbija, osnovna škola, treći razred, mesto K.

 U toku jednog  predavanja učiteljica je pogrešila tokom svog izlaganja. Jedna od učenica joj je ukazala na grešku.

Odgovor koji je usledio je bio; "Nisi ti ovde da učiš mene, već ja tebe".

Devojčica dolazi kući i kaže svojoj majci;

“ Da sam slušala uvek tebe kako i šta treba reći, do sad bi me bar deset puta izbacili iz škole.”

Razmišljanje

Svetom kruži priča direktora jedne škole, negde polovinom devetnaestog veka, upućena majci jednog učenika te škole u kojoj je on obaveštava da je njen sin

“ intelektualno nesposoban” da prati dalje nastavu u toj školi i da je za njega, kao takvog najbolje da ostane kod kuće i više ne dolazi u školu.

Dečak je pismo doneo svojoj majci i ona ga je čitala pred njim, u sebi, menjajući pri tom boju lice, zbog čega je dečak upitao šta je to toliko potreslo iz tog pisma?

Ona mu je rekla da je u pismu toliko pohvala o njemu da se ona zbog tog uznemirila, da je u pismu napisano da on može da postigne u životu sve što poželi, ali da treba vredno da uči dalje i da stremi ka svom cilju.

Ova majka je iskoristila tzv. belu laž da ne bi povredila samopouzdanje koje je pažljivo gradila kod svog sina.

Ovaj dečak je bio Tomas Alva Edison.

Baš u devetnaestom veku je postojalo razmišljanje da su najvažnije osobe za razvoj jednog društva učitelji, lekari i sveštenici.

Naravno da je danas razmišljanje na tu temu dijametralno različito iz raznoraznih razloga, ali i dalje stoji mišljenje da su rodtelji, vaspitači, kasnije učitelji, nastavnici i profesori oni koji imaju veliki upliv na razvoj deteta u dobru, vaspitanu, emocionalno stabilnu, samopouzdanu osobu koja je sposobna da se uhvati u koštac sa svim situacijama u svom životu.

I sasvim je ispravno da su roditelji oni koji u svemu tome imaju najveću ulogu i odgovornost, ali i ovi ini ništa manje.

Samopouzdanje, vera u sebe, se gradi tokom celog života, neprestano. Od izuzetne je važnosti da se kod dece razvija sve vreme tokom odrastanja jer će deca sa dobrim samopouzdanjem biti manje anksiozna, nesigurna i ranjiva.

Postoje “instrumenti” kojima se to postiže, a jedan od najjačih je živa reč osobe koja ima autoritet kao i lični primer.

Prvi autoritet sa kojim se deca susreću su njihovi roditelji jer im oni omogućavaju da spoznaju sebe, dok su mali, da rastu uz pozitivan podstrek kao i permanentno objašnajavanje da su greške deo odrastanja, ali da se iste ispravljaju stalnim učenjem i neprekidnim radom na unapređenju sebe u osobu koja će moći da se osloni prvo na sebe tokom svog života.

Sledeći na ovoj listi autoriteta su vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori.

Svi su oni humano i profesionalno u obavezi da deci i mladima u odrastanju pomognu da izgrade svoje samopouzdanje.

Svi oni treba da znaju da je kontraproduktiuvno da decu, čak i malu, ne treba posramljivati, nepotrebno im primedbovati, komentarisati i iznositi negativno mišljenje o njihovoj ličnosti, jer se sve ovo loše odražava na stvaranje i održavanje samopouzdanja kod njih.

Kada bi svi oni, misleći pre svega o dobru da to dete, mlad čovek, izraste u zdravu, emocionalno stabilnu osobu, ispoštovali pravila kojima ih uči profesija, bilo bi daleko manje nesigurnih, anksioznih osoba, kasnije čak i osoba sa daleko težim mentalnim poremećajima.

Stavila bih na listu onih, koji su u obavezi da ne urušavaju samopouzdanje, kasnije i pretpostavljeni, na radnom mestu odrasle osobe.

Svi smo čuli za danas “popularni” mobing, koji udara i urušava prvo samopouzdanje kod osobe nad kojom se sprovodi.

• Samopouzdanje je vera u sebe, svoje kvalitete i sposobnosti.

• U velikoj meri određuje kvalitet našeg života, uspeh na poslu, prijateljske i porodične odnose.

• Samopouzdanje jeste promenjiva kategorija jer se menja tokom života i uslovljeno je različitim životnim prilikama.

Ne volim da razmišljam na temu teorija zavere, ali prateći samo dešavanja u svetu  i među ljudima sa kojima se susrećem, čitajući štampu, pomno slušajući razgovore, palo mi je na pamet da je nekako nastupila epidemija, invazija čak, na urušavanje samopouzdanja upravo na onima koji su budućnost sveta, nad decom. 

Ne manjka tog ni kod odraslih jer slučajeva mobinga o kojima se piše sve je više.

Kao posledicu pada samopouzdanja primetila sam da se ljudi povlače u sebe, sklanjaju od drugih, čak i od bližnjih, prijatelji, čak rođaci se otuđuju.

Svet se lagano otuđuje sve više jer ljudi sve više gube veru u sebe, gube samopouzdanje.

I onda, nametne se, naravno ružan zaključak, da se stvara neka nova “rasa” ljudi. 

Ljudi poslušnika, ljudi automata, ljudi zaglupljenih do te mere da lagano prestaju da razmišljaju šta je najbolje za njih same već da slede direktive i neke nove neproverene doktrine.

Nemisleći čovek ne poseduje samopouzdanje jer se neki perfidno trude, upinju, da ga “ubiju” u njemu.

Imamo li dovoljno samopouzdanja da prepoznamo da li nama, ili nama dragim, posebno važnim osobama, deci pre svega, neko slučajno ili namerno ruši samopouzdanje i da tome stanemo na rep?

Treba li zbog onih koji rade na urušavanju istog da se sklonimo ili savijemo kičmu do zemlje?

PS: Ideju da pišem na ovu temu dobila sam iz jednog komentara svoje prijateljice na fejsbuku :)

 Eh da, slike su naravno sa Google pretraživača ;)