Doviđenja tugo, dobar dan radosti

Ispratila sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala. Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.

Dođe ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A nije tako.

Ona izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.

Kad sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.

U zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.

Imela sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko "smrt lepak".

Njoj je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu rupu

u meni negde stisnula.

Šta ću? Borim se. Sama.

Nekad mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška, kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća. Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi duže.

Evo, lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.

Ima ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.

Ne, ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat obesi sve dok je sam ne skloniš.

Ponekad ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.

Ovih dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to otsečno, bezosećajno.

• Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?

Ona zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom i kaže;

• Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.

Šta je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala i ostala predugo?

• Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.

Gledam ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.

Svanulo je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog krsta.

Jutranji lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz srca, posle mnogo dugo vrevena.

Vratih se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon. Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....

Stari, dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.

Dobar dan radosti!

"Soba tajni”, ali ne moja

U naš jezik je polako, poodavno ušla reč otklon. Često, mnogi kažu da će dati svoje mišljenje, ali sa otklonom. U prevodu, po meni, to bi značilo da će pustiti da prođe izvesno vreme pre no što ga kažu. Tako, evo i mene da sa otklonom tj. posle poprilične vremenske distance kažem neku reč u vezi, sad već vrlo poznate knjige, romana “Soba tajni”, pisca Miljana Paunovića, poznatijeg kao Mike Powx svima koji koriste društvenu mrežu Facebook.

E taj Mike Powx, moj drugar sa Fb, je na moje pitanje koliko košta ta njegova prva knjiga, napisao cenu od koje sam se u momentu smrzla.

Međutim..

Nije on znao da sam ja umela da za knjigu dam i pola svoje penzije, kad je hoću.

Nije on znao da sam ja mnogo radoznala. 

 Da bi tek nešto znao, rekla sam mu da je trenutno visok datum, što u prevodu znači da je to bilo pred praznike kad pare i koje nemaš skliznu, a kamoli one koje bi hteo da daš sebi za napajanje duše, te će njegova knjiga morati da sačeka Spasovdan, tj. dan kad primam penziju, da bih ja ostvarila svoju želju da je imam.

Na svu sreću te se i Miljan brzo rasanio pa je “smetnuo” jednu nulu koja je pretila da mi potvrdi da je radoznalost zaista i ubila mačku.

Kako bilo, dobih ja ovu knjigu po pravoj ceni, a ne po onoj koju je autor još nerasanjen napisao, jer sam ga kontaktirala u rano jutro.  Smejali smo se oboje tome posle svega.

Obradovah joj se, kao i svim knjigama pre nje, ali i ona je bila meni, tamo neka po redu za čitanje.

Imam manu, veliku. Čitam po nekoliko knjiga paralelno. Za to je kriva moja druga mana, mnogo sam radoznala.

Ako me knjiga “ponese” ne ispuštam je iz ruku do kraja. Ne jedem, ne spavam, čak i vodu, koju pijem ko kamila, srkućem, tu i tamo.

Kad tako pročitam neku knjigu, ona me iscedi. Ostavi me bez teksta i treba mi vreme da se povratim i posvetim sledećoj. Nekad to bude brže, nekad prođe podosta vremena.

Uzeh ja da čitam knjigu “Soba tajni” jedno veče. Ta odluka je bila “pogubna” po mene jer ja nikad ne čitam uveče. No, kako sam na informativnoj dijeti već bezmalo tri godine, čitaj, ne gledam TV, a kako sam za taj dan istrošila sve živote u igri mojih igrica koje me opuštaju, kako je već bio mrak, jer je bila zima uveliko, kako je bio radni dan i ljudi su bili okupljeni svojim obavezama i to što sam ja trebala društvo nikoga nije tangiralo, znala sam da mi je opcija, sad ili nikad, upravo knjiga koja je stigla na red.

Napravih grešku i oštetih sebe po ko zna koji put za ono malo lepog sna do ponoći, ako se uzme u obzir da mi je sad u ovim divnim godinama san poremećen poprilično.

Uhvati mene knjiga u klinč. Vidim ne dišem. Osećam, srce mi lupa 200/h.

Qq, mislim se, pritisak mora da mi je dostigao opasnu visinu, a lek pijem samo ujutro.

Anksioznost, koja mi ne manjka, ustvari, imam je da je pozajmim zauvek kome treba, na vrhuncu.

Shvatim, moram da “bacim” knjigu što pre. Pogledam na sat, dva sata je iza ponoći. Pogledam koliko sam pročitala, ostalo mi oko tridesetak stranica do kraja.

Izabrah, prvi put da ostavim knjigu i da pokušam da zaspim.

No, pre tog, onako u pižami, izađoh u moj Čudesni vrt. Da se nadišem svežeg vazduha, da smirim “strasti” izazavne strahom, da se malo nagledam lepote pod snegom mojih stanovnika u vrtu, da se relaksiram od spoznaje da knjiga nudi, možda fikciju, koja još kako može da bude, postane ili jeste stvarnost.

Kad se malo dovedoh u red, kad mi je puls bio na normali, Boga mi popih ja moju lilulu za smirenje, koju uzmem samo baš u opasnoj zoni po moj mir, legoh sa namerom, koliko sutra, pardon, već danas u rano jutro, da cimnem autora.

I još kako ga cimnuh pitanjem, na koje sam i sama znala odgovor, ali sam se nadala da je drugačiji.

Naime, ovaj  roman jeste i istina i fikcija.

A kakva bi i bila. Dobra knjiga ima od svega tog po malo.

Kako ja nisam neko ko ume da piše prave recenzije, tako ni ovi redovi sigurno nisu recenzija knjige “Soba tajni” autora Miljana Paunovića.

Svakako jesu preporuka da istu obavezno pročitate. Kako ćete je vi doživeti, e to već ne znam.

Znam samo da me je ostavila u velikoj nedoumici i velikom pitanju: Nije li sve to već uveliko uzelo maha diljem sveta?

Može li uopšte čovek da se sakrije, da pobegne od nekih dešavanja, da se zaštiti i koliko?

Po meni, ovaj roman, ma koliko se neki trudili da ga okvalifikuju kao politički triler, to nije.

Triler je možda, utoliko, jer vam damari brže tuku u pojedinim delovima više od normalnog.

Politike ima taman toliko da vas “zagolica” ima li istine u tome, ako se uzme u obzir gde mi živimo i koliko više, malo ili nimalo, ne verujemo onima koji su na vlasti.

Ne mogu baš da kažem da je kraj nedorečen, ali sasvim sigurno imam osećaj da traži nastavak.

Moj je utisak da je i sam autor ostavio otklon, za takvu mogućnost.

U celosti gledano, najvažnije od svega što mogu da kažem je da mi se knjiga veoma dopala.

Da mi je ostavila trag i nagnala me da se i dalje mislim nismo li svi mi samo nečije lutke o koncu dok smo ubeđeni da svoj život mahom trasiramo po sopstvenoj želji.

Volim knjige koje mi ostave ovakve nedoumice jer ih se dugo ili uvek sećam.

Autoru, čestitam na prvencu i želim mu svu sreću u pisanju i dalje. Znam da mu je breme uspeha ove knjige možda teret za pisanje naredne, a možda, u šta više verujem, podstrek za pisanje još boljih.

Miljan Paunović -  autor romana "Soba tajni"

“Njeno veličanstvo plastična kesa”

Obožavam da putujem.Volim da vidim ono što nisam, da saznajem nešto novo. Mnogo puta mi putovanje služi kao terapija protiv straha. Nije bitna dužina putovanja. Nije mi  više bitno ni gde putujem, važno je samo da putujem. Da promenim zidove, kako to često kažem.

Uvek se radujem svojim putovanjima u Sokobanju. Iskreno, ono mi je višestruko značajno. 

Ovih dana smo opet krenuli na put autobusom za Sokobanju. Radovala sam se kao malo dete. Iako sam nebrojeno puta prošla trasom naše zemlje ka jugu i iako sam se obradovala pooranim oranicama i sitnim znacima proleća koji su bili vidljivi duž trase puta kojom vozi autobus, ipak sam se i strašno rastužila. Smetlišta sa svakakvim otpadom i plastičnih kesa razbacanih, onih koje vise po granama stabala u šumarcima i voćnjacima, u drvoredima pored puta sve je više i više. Sasvim sigurno se pretvaramo u zemlju koju će vremenom da pokriju bačene kese i smeće.

Prvi put sam putem od Beograda ka Nišu, onim starim, sa čuvenim prevojem Mečka ispred mesta Ražanj, putovala pre više od četiri decenije. Odgovorno tvrdim da nigde usput nisam videla ni jednu divlju, manju ili veću deponiju smeća, a najlon kese ni u tragovima.

Prvi put sam se istih tih godina susrela sa slikom raznoraznog bačenog smeća; gume, stari šporeti, cevi, kartoni, džakovi, čak tuluzina i drugo, u mali potok koji je bio odliv nedalekog prirodnog izvora bistre vode, u jednom od sela na Suvoj planini.

 Bila sam zgranuta prizorom. Priroda prelepa, nedirnuta. Planina sa svime što ona nudi, ali...smetlište na bistroj, čistoj planinskoj vodi. Kakav šamar prirodi i kakav greh čoveka prema njoj.

Setih se mog prvog odlaska u selo Azanja u srcu Šumadije. Bilo mi je šest godina.

Setih se starog metalnog bureta u kojem je deda Raja, palio smeće koje nije mogao da iskoristi kao prirodno đubrivo.

        Sedamdesetih godina prošlog veka stanovali smo na Staroj Karaburmi, delu Beograda uz našu najveću reku, Dunav. Neposredno iza Štofare, bivše predratne fabrike čuvenog industrijalca Vlade Ilića, kasnije poznate kao Beogradski vunarski kombinat, bila je velika deponija smeća. Smrad i dim bili su njeni pratioci moglo bi se reći svakodnevni. Smeće po okolini deponije koju je Košava raznosila za vreme svojih vihorskih pohoda, moglo se videti u svakoj poprečnoj ulici. Bio je to uglavnom papir, hartija raznog porekla, ali retko se tu mogla videti neka  kesa. Ako je i bilo, opet je bila od papira. Ko se seća, zna da smo onda u prodavnicama dobijali sve na merenje u papirnim kesama raznih veličina.

Zahvaljujući toj istoj deponiji Ada Huja više nije ada već poluostrvo sa malom “lagunom” neposredno blizu Rospi ćuprije, u koju se uliva Višnjički potok i od čijih “miomirisa” poslednjih godina stanovnici cele Karaburme, velikog dela opštine Palilula u Beogradu, ne mogu danima i noćima da se nadišu čistog vazduha tokom letnjeg perioda.

Smeće i zagađenost je uništilo nekada bistri potok, zagadilo rukavac Dunava i spojilo ga sa obalom.

Deponija je premeštena u Vinču, naselje opet blizu Dunava koje umesto da bude lokalitet od istorijskog značaja za celu svetsku civilizaciju, sad muku muči sa smetlištem enormnih razmera u kojem “njeno veličanstvo najlon kesa” caruje.

O drugim pratećim dešavanjima u vezi smeća, nekom drugom prilikom jer ovo je tekst o kesi.

Kasnih sedamdesetih godina najpopularniji ženski časopis je bio “Bazar”. Kupovala sam ga redovno. Sećam se u jednom broju, u rubrici “Zanimljivosti iz sveta” na desnoj strani, u donjem desnom uglu, bila je mala nota sa naslovom “Jugoslovenke preuzele primat od Italijanki”. Naslov me obradovao i naravno zaintrigirao u čemu smo mi to postale bolje od Italijanki? Zamislite u nošenju kesa!!!!

Od tog dana do dana današnjeg ja ne koristim kese za nošenje.

U urbanoj sredini odnošenje smeća organizovano je od strane komunalnih službi za tu delatnost, a unazad desetak godina i u seoskim sredinma su one preuzele organizovano odnošenje smeća određenih dana.

Ipak, bez obzira na to naša zemlja je postala javno smetlište diljem. Divljih deponija ima na svakom koraku. 

Reka Južna Morava, nekad jedna od najčistijih reka je postala tekuća deponija. Njene obale, drveće pored, “okićeno” je svim vrstama smeća. Najviše kesama, premda ima tu i kabastog smeća.

Prvo javno čišćenje Srbije od smeća pod nazivom “Očistimo Srbiju” sprovela je pre skoro dvadeset godina jedna vlast koja je imala bar glede ekologojije neku dobru viziju. Nažalost, kratkog daha. Istini za volju kod nas je sve što je u svrhu opštenarodnog dobra kratkog daha.

“Njeno veličanstvo kesa” polako, ali sasvim sigurno, zatrpava ovu našu lepu Srbijicu, a mi svi smo nemi posmatrači. Nikog to ne dodiruje.

Ni seljake, koji su nekad još kako brinuli o pravilnom uklanjanju sveg otpada, građane tek, koji iako imaju kontejnere određene za odlaganje raznog smeća, rađe spuste najlon kesu sa istim pored njih. 

Žure? Kud? U svetliju budućnost?

Sumnjam. Svi lagano idemo ka stazama koje vode u krajolike iz filma “Pobesneli Max”.

Kod nas se otvaraju neke nove deponije smeća sa kojih vetar raznosi kese i ostalo đubre.

        U Beču planiraju da izgrade još jednu novu toplanu koja će grejati bečke stanove, baš kao što ih sad greje jedna od mnogih, Špitelau koja je, oslikana rukom Hundertwasera, ukras Beča i koja se nalazi u samom gradu i koja kao svoje pogonsko gorivo koristi smeće.

Koliko ćemo mi čekati na neki naš Špitelau? Koliko ćemo gledati kako nam zemlja i prirodno okruženje postaje smetlište, a da se ne pomerimo ni za zeru?

Koliko ćemo još koristiti najlonske kese za nošenje svega i svačega i pored svakodnevnih kratkih reklama koji idu na skoro svakoj TV stanici, a koji govore: Ne priljaj, nemaš izgovor!?

Da li je moguće da su žene i muškarci zaboravili da su njihove majke, bake, tetke, očevi i drugi koristili zembile, platnene torbe, cegere, korpe, rogožare koji su daleko i lepši i udobniji za nošenje provijanta sa pijace?

I svi su oni bili od prirodnog materijala! Svi su oni mogli da se operu i koriste sve dok se ne iscepaju, a kad završe svoj vek mogli ste ih baciti na svako parče zemlje, a ova bi ih razložila veoma brzo jer su od prirodnog materijala koji se raspada.

   “Njeno veličanstvo plastična kesa” će po svemu sudeći odneti pobedu nad nama koji se raspadamo posle isteka svog roka. Ona će ostati kao spomenik da svedoči koliko smo malo cenili zemlju na kojoj smo živeli, vodu koju smo pili i vazduh koji smo disali.

A mogli smo, kako smo je i izmislili, ako smo je već izmislili,  da  izmislimo kako da je uništimo, a ne da ona uništi nas.

Mogli smo, davno da prestanemo da je proizvodimo čim su ljudi otkrili da se ne razlaže ni za milion godina.

Mogli smo da sprečimo da nam  vode, reke, mora, okeani i zemlja ne postanu smetlišta.

Mogli smo da sprečimo da žirafa Žarko ostane bar živ, ako smo preuzeli na sebe odgovornost da život provodi zatvoren, van svog prirodnog okruženja, u ZOO vrtu. 

Vreme raspadanja pojedinih produkata koji se najčešće koriste danas

Cigareta bez filtera – 3 meseca

Papirne novine – 2 do 12 meseci

Filter cigarete – 1 do 2 godine

Žvakaća guma – 5 godina

Konzerve – 100 do 500 godina

Stiropor – 1.000 godina

Plastične kese – 1.000.000 godina

Staklena flaša – nikad

Mislite o ovome sledeći put kada budete koristili plastičnu kesu!

Podaci o vremenu raspadanja preuzeti sa: varalicar.com

Slike preuzete sa Google pretraživača

Šta mi je lepo doneo blog u 2017. godini

Obično ne pravim bilanse po završetku neke godine. Nikad nisam i nemam tu naviku. Kad nešto uradim idem dalje, zatvaram to poglavlje iza sebe. Međutim u 2017.- tu sam ušla vukući emotivne repove za sobom iz prethodne godine, a to nije obećavalo ništa dobro.

Nekad sam, hoteći da što pre prevaziđem razočaranja ili gubitke, stavljale sve svoje znanje i umeće u što brži mentalni, pa i fizički oporavak od istih. No, jedan u prošloj godini me dobrano isterao s koloseka i narušio mi je samopouzdanje do krajnjih granica. Kako nisam htela da blog pretvorim u svoj dnevnik, iako je on to i mogao biti jer mu je naslov takav, tako sam taj životni udarac “žvakala” predugo, a to se odrazilo i na moj mali komision, kako ja nazivam svoj blog iz milošte. Zanemarila sam ga. Pisala na njemu vrlo retko jer, kako rekoh, samopouzdanje mi je bilo negde u suterenu. Valjalo je polizati rane i naći snage za put dalje, u život.

Ćesto bi mi glas moje mudre bake Stanojke ponavljao; Pusti, otvori šaku, nek ode sve staro da bi ti došlo novo.

Kako? Ja sam to staro volela, poštovala, a ispostavilo se da me nije upoznalo, nikad. A ujelo me, strašno, do bola, za srce.

Tu i tamo, iznedrila bi se po neka pesma za koje su mi inspiraciju davale tek neke reči, nekih divnih ljudi na čemu sam im beskrajno zahvalna.

U dubini srca sam želela da se sve popravi, ali, nije moglo.

Onda sam se, kad je moj blog napunio svoj peti rođendan, setila da svi mi imamo svoj deo kosmičkog kolača i da moj pripada samo meni. Da ga ja, čak više, zaslužujem, tim pre, što ne odustajem.

Oprostila sam sve, da bih krenula dalje. Znala sam da me negde čeka još lepih događaja, još dobrih ljudi. I počela sam opet da pišem.

Ali, život je opet umešao svoje prste i desila mi se nezgoda. Slomila sam desnu ruku u ramenom zglobu.

Logično je da je to opet poremetilo moje pisanje na blogu jer je valjalo da ruka odmiruje onoliko koliko je trebalo i da se posle rehabilituje ne bi li se vratili svi pokreti, posebno rotacija ramena.

Sve što je bilo do mene svojski sam se trudila da odradim. I mnogo više.

Onda mi je odjednom puklo pred očima!!! Zanemarila sam da pratim “znakove pored puta”.

Upozorenja koja su “prštala” na sve strane. Lekcije servirane na tacni koje ja nisam prepoznavala.

Zatim se pojavila jedna divna osoba koja je u grupi Blogeri počela akciju pisanja priča ili bajki za decu, kao i akciju “Obajkimo Srbiju”.

Probudila je u meni ponovo ono malo ljubavi željno i maštovito dete i ja sam uspela da napišem i objavim na blogu čak tri priče za decu. Dve od njih su štampane u trinaestom broju časopisa “Književne vertikale” zbog čega sam joj neizmerno zahvalna.

Još više joj dugujem zahvalnost za probuđenu ideju da nastavim sa pisanjem priča za decu sa željom da ih pretočim u divnu knjigu.

Onda su se neki divni ljudi iz mog detinjstva i mojih mladih godina vratili u moj život upravo zahvaljujući blogu tj. otkrivši ga, čime smo uspeli da ponovo stupimo u kontakt.

Sve u svemu, ili što bi stari Latini rekli Suma sumarum, u 2017.-toj godini blog mi je doneo spoznaju da što je prošlo, otišlo je.

Moja baka bi rekla; Istim putem se ne vraćaj!

Vratio mi je u život neke divne ljude koji su mi svojom pojavom dali inspiraciju za neke lepe stihove.

Doveo mi je život neke nove ljude koji su mi i ne sluteći pomogli neizmerno.

Doneo mi je spoznaju da je potrebno i da usporim, da bih sve oko sebe pogledala realno, racionalno.

Doneo mi je potvrdu da ne treba da analizu počinjem uvek i samo od sebe jer često smo mi samo delići nečije životne slagalice, u prolazu.

Doneo mi je i novo samopouzdanje i potvrdu da to što pišem i vredi jer je neko kompetentan prepoznao moje emocije i želje da pišem iz srca i sa željom da podelim, podsetim.

Na kraju moram da kažem da je 2017.-ta godina bila godina u kojoj sam dobila jedinstvene životne poduke i potvrdila da zaista učimo sve vreme dok klizimo kroz život kao i da je moj blog meni samo jedan od pokazatelja da postoje i dobici mnogo većih vrednosti od novčane.

Nepopularna mišljenja (book tag)

Volim da se igram, a posebno volim blogerske igre i rado im se odazivam, ako me neko od drugara blogera nominuje.

Ovog puta ovu nominaciju blogerke Karoline Čojbašić, poznate po blogu:

https://cv-carolinavitae.blogspot.rs, nimalo nisam shvatila kao igru, pre kao zadatak, jer me terala da se vratim poprilično u prošlost i da se prisetim nekih knjiga koje sam davno pročitala. A bolje da nisam. Ustvari, neke i nisam, čak nemam ni želju za njima. Ni onu dozu radoznalosti koja me često zagolica i natera da pročitam knjigu koju su neki hvalili ili kudili.

Bilo je još kako takvih trenutaka. I ne, nikad se nisam libila da o nekoj pročitanoj knjizi iznesem svoje mišljenje. Naprotiv. Volim da razmenim razmišljanja na tu temu jer i danas smatram da za neke knjige, koje mi nisu “legle”, ja nisam spremna. Možda nikad i neću biti, jer, mnogima sam se vraćala, čitala ih ponovo, opet, pa opet.

Mnoge od tih knjiga sam ostavljala, začudo, na istoj stranici do koje sam stizala sa čitanjem i pre poslednjeg pokušaja.

Nekima ću se opet vratiti jer mislim da bi ih sad možda, mentalno mogla prihvattiti na pravi način.

Znam da se mnogima neće dopasti ovaj moj book tag, ali šta je tu je. Razni ljudi, razne ćudi.

Da počnem onda da dajem odgovore na ovaj Karolinin poziv za nepopularna mišljenja tj. book tag :)

1.Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Zaista sam otvorenog srca i iz sve snage, želje i volje želela da pročitam sva dela našeg književnika Milorada Pavića, što često radim kad su posebno domaći književnici u pitanju. Nažalost nije mi išlo.

Posle pročitanih knjiga; “Hazarski rečnik”, “Unutrašnja strana vetra” i završene više od pola knjige “Predeo slikan čajem” ja sam odustala. Više nisam znala je l' sam došla, je l' sam pošla, gde sam bila, šta sam radila!

Ni bogatstvo izraza, rečnik, stil pisanja, nije mi doprinelo da mi se kockice slože. Nije mi pomoglo ni da, u razmeni mišljenja sa prijateljem, pronađem tu skrivenu alegoriju. Razumela sam da je sigurno ima posle pročitane knjige o mitu o Heri i Leandru, gde se kraj obe priče završava na sredini knjige, samo obrnuto, što je imalo svoju simboliku. Sve ostalo mi je bilo kao da čitam egipatske hijeroglife. Ili da se igram neke igre zagonetki i skrivalica, koje niko osim samog autora ne ume da razreši. Da se radi o uskostručnoj, naučnoj knjizi, vezanoj za neku oblast o kojoj ja nemam pojma, to bih mogla i da shvatim. Shvatih, onda, a danas nemam ni volje ni želje za tim, da filozofiju Milorada Pavića nemam dara da razumem.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a drugi ga ne vole

Nekako, rekla bih slučajno, na predlog bibliotekarke iz gradske biblioteke grada Beograda, dopala mi je u šake knjiga autora Erika Van Lustbadera, “Crno srce”. Bilo je to mnogo davno, ali zaintrigirala me do te mere da sam je bukvalno “progutala”. Drugačije nije ni moglo biti jer je knjiga triler, a ja volim taj žanr, prepun za mene, onda potpuno nepoznatih stvari; Nindže, običaji u Japanu, kodeksi časti itd.
 Posle ove došla je na red “Miko” i... tu sam stala. Naime, jednoj mami, ozbiljnoj, odgovornoj zaposlenoj osobi, svi iz moje okoline su zamerali da nosam te debele knjižurine i da se zablesavim kad uronim u njih i postanem gluva i slepa za okolinu. To nije bilo daleko od istine. 
Ukoliko me štivo “ponese”, ja nestajem iz realnog sveta i potpuno se posvećujem knjizi. Ali, e to ali je moj veliki problem, imam veliku manu; Čitam veoma brzo. Nije slučajno da kažem da “gutam knjigu”.Tu opet nastaje drugi problem, imam potrebu da tu istu knjigu čitam ponovo jer želim da šupljine koje ostanu u sećanju kao posledica brzog čitanja, popunim. Ne, ja ne preskačem redove!!! Ja jednostavno strašno brzo čitam iz želje da što pre saznam šta dolazi sledeće, pa sledeće...
Kako sam sad velika i odrasla vratiću se sigurno da isčitam sve knjige ovog autora čak iako ga mnogi osporavaju kao pisaca koji , kao, nema neku veliku književnu umetničku vrednost. 
Čekaj, zar knjiga ne treba da bude zanimljiva? Zar ne treba nešto da se iz nje i nauči, kao bonus? Zar ne treba da bude i relaksacija, što je dobro za zdravlje npr.?
Da zaključim; Vraćam se sigurno opusu ovog autora jer me je nagnao da o Japanu i običajima u istom saznam sve što je moguće, jer me čitanje njegovih knjiga i odmara, ali i napuni adrenalinom baš onda kad to i treba.

3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa

Odavno svi znamo da je Vronski iz romana “Ana Karenjina” postojao. To me nagnalo da pomislim da i ostali likovi nisu fiktivni već pravi i da ih je Lav Tolstoj, na sebi svojstven maestralno, majstorski način opisa likova, ovekovečio na najbolji mogući način. Ipak, ja ne volim taj ljubavni trougao nikako.

Ne sviđa mi se lik Karenjina koji je po meni uskogrud manipulator koji koristi emocionalnu ucenu da bi sebi obezbedio sve. Da ne nabrajam šta je to sve.

Ne sviđa mi se ni Ana Karenjina jer je ona, po meni, nesigurna osoba koja traži sigurnost i oslonac u drugima.

Ne sviđa mi se ni Vronski koji je opet po meni, neko ko je suviše svoj, okrenut uglavnom sebi, do sebičnosti ponekad i ko nema dara da se osvne i osluhne i druga bića oko sebe.

Svi su tu po meni izabrali potpuno pogrešne osobe, emocionalne partnere za sebe, ako se uzme u obzir mentalni sklop ličnosti.

Lav Tolstoj je sve njih izvanredno i znalački opisao i smatram ga jednim od retkih pisaca koji ume da pronikne u dušu likova do dna.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

Mnogo davno sam pročitala, ima tome više od 30 godina knjigu “Treće oko”, autora Lobsang Rampa. Knjiga se može podvesti pod naučnu fantastiku. Posle nje, opet, sa željom da pročitam iz tog žanra još neke knjige pročitah knjigu “Država na mesecu” i... to je bilo sve. Shvatih da mi ne ide od ruke čitanje ovih “modernih” knjiga iz te edicije jer ih nepravedno poredim sa Žilom Vernom.

Nerado čitam knjige naučnofantastičnog žanra posebno kad sam saznala i da Lobsang Rampa nije Indus, već Kanađanin koji se predstavljao kao Indus, zbog bolje prodaje njegove knjige. Možda imam i sama predrasude, ali jedno je pseudonim, drugo je obmana, a to ne volim. Kako god, knjige SF danas nerado čitam.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne volim nikako, ali ni malo, Hitklifa iz romana “Orkanski visovi”. Na stranu svi razlozi i olakšavajuće okolnosti, ali nikako ne opravdavam nasilje, a posebno perfidno, mentalno nasilje u ime ljubavi.
Nisam oduševljena ni sa Skarlet O Hara, jer mi i pored svega, što ublažuje moje mišljenje o njoj, ipak na momente odaje vrlo proračunatu i sebičnu osobu.


6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Definitivno Dostojevski.

Bila sam klinka, šiparica, kad sam pročitala “Braća Karamazovi”, koje bih trebalo opet da pročitam jer se više ne sećam ničeg i u svom maniru htedoh da nastavim da čitam dalje dela istog pisca i ughvatih se za, ni manje ni više “Idiot”-a. Na pola knjige stadoh jer sam se sasvim pogubila.

Sećam se, onda ne znajući ono što sad znam, da sam rekla da je on genije, ili i sam “idiot”. Meni je to bila izuzetno teška knjiga za čitanje. Iziskivala je moju silujuću koncentraciju.

Nedavno, pre oko dve godine, sam najzad pročitala “Idiot”-a i shvatila, da sam sad sasvim zrela da se “družim” sa Dostojevskim na pravi način. Onako, kako sam već na početku ovog pisanja o svemu rekla, da sam porasla dovoljno da se nekim autorima vratim na pravi način.

Sasvim je sigurno da ću sve da pročitam od Dostojevskog iz znatiželje da bih videla danas šta je to što me je toliko odvraćalo od njega sve do skoro.

7. Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio - ( npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao)


Nemam svoj knjiški kliše jer čitam manje više skoro sve žanrove. Neki manje, neki više volim, ali ne bih mogla da pod ovo podvedem bilo šta. Ja i inače sa velikom rezervom prihvatam sve knjige koje su proglašene kao bestseleri. Možda je u tome i taj neki popularni kliše za druge, za većinu, no kako rekoh, ja uglavnom čekam da se stišaju strasti oduševljenja i nekad se desi da mnoge od “izvikanih” dobrih knjiga pročitam znatno kasnije od drugih.

8. Popularna serija koju ne nameravaša da pročitaš

Ne nameravam da pročitam ni jednu knjigu “Hari Poter”. I to spada u meni ne baš drag žanr SF. Nekad sam volela da čitam bajke i bar mislim da sam pročitala sve bajke sveta, bajke svih naroda. Po svemu sudeći bi onda trebalo da imam želju da porčitam i bajkovitog Harija, ali nažalost ne privlači me.

9. Izreka kaže; Knjiga je bolja od filma, međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige

Korbet H Tigpen je ranih šesdesetih prošlog veka napisao knjigu “Tri Evina Lica”, izuzetno štivo kliničke psihologije, koja je doživela i filmsko izvođenje 1957. godine sa briljantnom Džoan Vudvord u glavnoj ulozi.

Film u svemu prati fabulu knjige i to mi se veoma dopalo.

Davne 1981, godine je RTS prikazivao seriju “Istočno od raja” po romanu Džona Štajnbeka, sa engleskom glumicom Džejn Sejmur u glavnoj ulozi.

Upravo prikazivanje ove serije, ali i moja radoznalost šta će se dešavati dalje, nagnalo me da pročitam knjigu brzopotezno i da nakon tog shvatim da sama serija prati knjigu doslovce, što me je dodatno oduševilo. Nakon toga je uobičajeno usledilo čitanje svih Štajnbekovih dela.

Interesantno je navesti i to da je i film koji je pravljen po njegovom romanu

“O miševima i ljudima”, sasvim ispratio radnju same knjige.

Ovo pamtim kao, po meni, najbolje ekranizacije serije, ili filma po nekom romanu.

Najsvežije što mi se kao trešnja na torti posebno dopalo, je ekranizacija Engleske BBC serije po romanu “Gordost i predrasuda” iz 1995. godine sa Kolinom Firtom u ulozi, Mr Darsija. I ovde imamo slučaj da je ekranizacija urađena izuzetno pomno i profesionalno i da je još više popularizovala književno delo Džejn Ostin.

Draga Karolina, zahvaljujem ti se na nominaciji i iskreno se nadam da su te moji odgovori zadovoljili.

Imam obavezu da nominujem nove blogere za ovaj book tag i moj izbor su;

Merima Simovljević Aranitović

http://pricamtipricu.wordpress.com/

Sanja Ciganović https://umdrumiostalo.blogspot.rs

Jasna Karan Pančić https://jasna19blog.wordpress.com/

Nadam se da ćete i vi drage moje uživati u ovom izazovu kao što je i meni bilo zadovoljstvo.

Drumovi, oni i ovi

            

    

     

Kiša je dobovala nesmanjenom žestinom po vetrobranskom staklu automobila. Iako uključeni na najjače, brisači su jedva stizali da uklone vodu i omoguće dobru vidljivost. Auto se blago zadrmao na krivini od udara bočnog, zapadnog vetra.

Čudno je ovo vreme u aprilu, a sve je već ozelenelo, prošlo joj je kroz glavu dok je smireno vozila mali auto drumom, ka velikom gradu, žureći da stigne u zakazano vreme, za okončanje ugovorenog posla.

Eh kad bi bar proširili ovaj drum. Od kad postoji i od kad zna za njega, a spada u međunarodni put, on je ovakav. Uzak, sa puno rupa, sa kanalom pored obraslim u gustu šaš ili šikaru koji se, kad padne sneg ne vidi. 

Mogla je jednom da završi u kanalu, jedne zimske večeri kad je stala da bi skinula sneg sa vetrobranskog stakla koji brisači nisu mogli da obrišu jer je mećava bila izuzetne jačine. Nigde nije bilo oznake za neki ispust ili omanji parking  pored puta i samo osećaj da vozi veoma lagano i oprezno je spasao da se zaustavi tik uz sam kanal, prekriven debelim, ravnim snegom iz kojeg je izvirivala jedna perjanica suve trske. Sumrak se tek bio spuštao, ali je sivilo neba svojom bojom dodavalo tminu i smanjivalo ionako lošu vidljivost.

Sećanje joj pomuti pljusak po vratima sa njene strane. Jedno veliko vozilo je upravo preticalo kroz kišnu zavesu. Ispred nje je drumom grabila drumska krstarica, nedozvoljeno velikom brzinom, neprimerenom ni uslovima na putu, ni samom putu.

Setila se jednog dalekog druma kojim se vozila pre jedne decenije.

Kako vreme leti, promrmljala je sebi u bradu.

.....

Ulice Otave su bile čiste, bez snega, kao da je leto, a ne januar mesec. Koliko jutros su na kanalu Weather&Umbrella javili da je temperatura sa windchill-om -23 stepena Celzijusa. Putovala je za Toronto, autobusom, sama, da provede Božić sa svojim rođacima koji su živeli tamo.

Njen sin se brinuo kako će to sve proći, s obzirom da ona nije znala nimalo dobro engleski jezik.

"Kako ćeš se snaći ako iskrsne nešto nepredviđeno" - pitao se on naglas. Ona se nasmejala i rekla da će kako drugi tako i ona.

Za jedan prilično veliki i razuđen grad, uz to prestonicu jedne velike države, učinilo joj se da je autobuska stanica u Otavi manja od one u Beogradu, nekako neugledna i dosta mračna. 

 Imala je karte za putovanje autobusom čuvene autotransportne kompanije Greyhound.

Karte se predaju vozaču ispred ulaska u bus. Isto kao i kod nas, prošlo joj je kroz glavu.

Brzo je našla svoje mesto, sa leve strane, do prozora.

Krenuli su odmah po ukracavnju putnika kojih nije bilo mnogo, negde oko dvadesetak.

Preko puta nje, na dva sedišta razbaškario se jedan Indus, sa ovećim belim turbanom na glavi i u tradicionalnom indijskom odelu, kojem nije mogla da proceni starosnu dob. 

Mora da je Sik, zbog tog turbana, mislila je i ostala ne malo  iznenađena kad je videla da je izuo svoje sandale, sa tankim isprepletanim kajšićima, skinuo čarape i ostao potpuno bos. Zatim je ispružio svoje duge noge koje su dopirale do sedišta tik uz njeno, zatvarajući tako prolaz između, u sredini autobusa. Najudobnije, valjda, koliko je mogao se oslonio na savijenu ruku i zaspao iz mesta, pre polaska autobusa iz stanice.

Vozač je po prijemu putnika krenuo kroz autobus nudeći slušalice putnicima.

Ona nije uzela. Nisu joj trebale, smatrala je. Ali...

Autobus je krenuo i veoma brzo se obreo na autoputu što je dovelo do zaključka da se autobuska stanica nalazi negde na obodu Otave ili blizu autoputa. To je moglo i da ne bude tačno jer su u Otavi postojale posebne ulice kojima su prolazili samo autobusi za prevoz putnika i taksi vozila, a koje su veoma skraćivale i ubrzavale putovanja kroz grad.

Sneg se beleo duž puta kojim su prolazili. Vozač je uključio film, "Spajdermen", što je ražalostilo. Shvatila je da su slušalice koje je delio, tačnije prodavao za 1 dolar, bile neophodne da bi film mogao da se gleda na malom TV prijemniku koji se nalazio na poleđini sedišta ispred nje, da bi se čuo i ton. Ona je već dugo imala želju da gleda taj film, ali očigledno je da ovo nije bila ta prilika.

Skoro da se nasmejala naglas setivši se jednog crnog vica apropo situacije; Ima sliku, nema ton.

Usredsredila se na posmatranje krajolika kojim su prolazili. 

Primetila je da put ima tri kolovozne trake samo u jednom smeru dok saobraćaja iz suprotnog smera nije bilo. To je ne malo začudilo.

Sa njene leve strane prostirala se ravnica dok je na desnoj strani bila šuma, uglavnom bilogorična, ogoljenih, velikih stabala prekrivenih snegom. Mnogo suvog, starog i oborenog drveća je bilo između stabala tih šuma pored kojih je autobus prolazio.

U jednom trenutku je u daljini videla automobile sa leve strane kako voze u suprotnom smeru u odnosu na njen autobus. U trenu je shvatila. Postojao je poseban autoput za saobraćaj u suprotnom smeru koji je išao istom trasom kao i put kojim se kretao njen autobus, ali je razdaljina između njih bila ogromna.

U Kanadi je, njoj je tako izgledalo, sve bilo ogromno.

Upravo su prelazili preko mosta velike reke koja se zvala Misisipi.

Kako ovde Misisipi, pitala se, kad je to reka dole, u Americi?

Reka je, videlo se, nosila ogromnu količinu vode. Bila je duplo šira od Dunava, nadošla, mutna, sa pokojom santom leda koja je plutala po površini nošena jakom strujom.

Začudilo je i saznanje da nigde nije videla neko selo, varoš pored druma. Tek po koja velika farma, sa uglavnom velikim, visokim, crvenom bojom obojenim ambarom i obaveznim tornjem za vodu ili struju. 

Ponegde je videla i omanje korale u kojima su po snegu trčkarali konji u veseloj igri dok su im se grive vijorile nošene vetrom.

Autobus je klizio drumom. Nigde se nije zatresao, a koliko je videla kroz prozor, jer je vozio srednjom trakom, drum je bio ravan kao tepsija.

Uskoro su skrenuli na jedan sporedni put. Videla je sa leve strane vodu i mislila je da je neka reka opet tu, negde blizu.

Zaustavili su se pored jedne u belo obojene oveće kuće na kojoj je bila oznaka “Loge Cabin Restaurant”.

Nešto kao krčma, kafana, gostionica, prošlo joj je mislima. I bilo je.

Odmah, preko puta gostionice bila je obala  velike reke koja je virila kroz velike krošnje ogolelih grana velikih javora i hrastova. Na granama su po gde gde još visili žuti, sasušeni listovi koji su joj pomogli da ih prepozna.

Pauza je trajala dvadesetak minuta, koliko je bilo dovoljno da se putnici osveže.

Seća se, kupila je jedan, veliki čokoladni mafin i zatražila je šolju kafe. Konobarica joj je rekla da je self servis, znači da se usluži sama.

Opet se začudila kako će platiti kafu, kad je bilo dozvoljeno da sipaš iz bokala koliko god hoćeš puta?

Uzela je svoj mafin grickajući ga i uživajući u čoko čipsima kojim je bio ispunjen. Srkutala je kafu sitnim gutljajima posmatrajući kroz prozor ulaznih vrata pored kojih je stajala, reku preko puta, koja se videla kroz krošnje drveća. Bila je tamnomodre boje, kao more.

Vozač je pratio da li su se svi putnici okrepili i kad je video da su svi završili i platili, zajedno su napustili tavernu.

Veoma brzo, na horizontu su se ukazali neboderi Toronta i uskoro je sa svoje leve strane pročitala natpis; Mississauga.

..... 

Putokaz je pokazivao skretanje na most preko Dunava. U daljini su teški sivi oblaci lebdeli na horizontu. Usporila je auto pokušavajući da izbegne poveću rupu pored same ivice bočne drumske linije.

Uhhh, kad li će naši drumovi biti kao drumovi u Kanadi. Bolje bi mi bilo da sam išla autobusom, manje bih se truckala. Ili ne bih. Ali svakako bih bila opuštenija, razmišljala je dok se lagano usporavajući sasvim brzinu približavala prvom gradskom semaforu na kojem je svetleo crveni signal.

Kako bi mi dobro došla sad jedna topla kafa, za trenutak je promrljala uzimajući flašu sa vodom da utoli žeđ.

Kiša je i dalje lila niz vetrobransko staklo, sad već, kao iz kabla.

PS: Fotografije  su sa Google

Zatvoriti ili odškrinuti vrata, pitanje je sad?

Postoje neki čudesni praškovi za koje kažu, da mogu mesto koje se otkinulo, pocepalo, iskrzalo, sastave tako da se ivica koja je popravljena, zaštopana, umetničkim vezom sastavljena, ne vidi. Čak i kad se u to dobro zagledaš. Međutim, sasvim sam sigurna da još nije izmišljen lepak, čarobni prah, lem, reč, šta već, koji može da zakrpi, popravi prijateljstvo, ili vezu, kada se jednom prekine.

Kad zatvoriš neka vrata iza sebe, možeš ih ponovo otvoriti, nije sporno. Iako naš narod ume da kaže; Istim putem se ne vraćaj!

Verujem da su ovo rekli zbog pozitivnih razmišljanja jer, valjalo bi čovek da što više vidi, sazna, upozna. Znači, ne odnosi se to baš i samo na ljude sa kojima si bio u kontaktu, pa sad kao ne treba ti oni više, niti ti njima jer kad je kraj, onda je kraj.

Možda, reći će neko, možda i može da se nastavi tamo gde si prekinuo, ako oprostiš, ako zaboraviš.

Nije sporno oprostiti jer kako je ljudski grešiti, isto je ljudski i oprostiti. Mada i to je ponekad mnogo teško, posebno ako smo nečijom krivicom izgubili nekog sebi mnogo bliskog, dragog, nenadoknadivog.

Onda, i ako oprostiš smeš li sebi da dozvoliš neobazrivost da to ode do zaborava?

Jer, ako i zaboraviš, nećeš li sebe dovesti u situaciju da ti se ponovi već viđeno?

Ima naš narod još jednu izreku koja veoma oštro kaže; Jednom izdajica, uvek izdajica!

To je, iskustveno gledajući, mogućnost da onaj, koji je, iz sebi znanih razloga, izdao onog kojeg je voleo, izdao prijatelja, izdao svoj narod, možda svoju zemlju.

Ali postoje olakšavajuće okolnosti, reći će neko, viši cilj neki, sopstveni život, zbog kojih je taj učinio delo izdaje.

Ne sudim i ne merim nikom. Nije moje da kvalifikujem razloge drugih, već samo svoje.

Spadam u one koji veoma lako oproste, svima i često i zaborave.

Opet, govorila je meni moja mudra Zaratustra, kako iz milošte zovem svoju baku Stanojku; Ako te sutra duša boli isto kao i juče, kada te neko “ujeo” za nju, dobro razmisli hoćeš li mu dozvoliti da ti i dalje priđe blizu.

Samo mora da znaš da to ne važi za tvoje dete, ako ga budeš imala. Deca dok su mala piju mleko, ali kad porastu jedu džigericu. Al' znaj i to da se svoje meso ne jede!

Ovo džigericu, shvatih mnogo kasnije, je metaforički rečeno za kojekakve “sekiracije”, koje znaju deca da prirede roditeljima usput, dok odrastaju, a ovi im pak sve opraštaju, i ne (zlo)pamte, i ne pamte, jer, kako bi kad roditelji nemaju ni kriminalce, ni kurve, ni lopove, ni narkomane, ni... oni imaju decu.

Svesni njihovih grešaka, izdaje svega onog čemu su ih učili, zlodela čak, retko će koji roditelj da svom detetu potpuno zatvori vrata.

Znači i izdaja ima dva lica; Jedno za druge i jedno za naše. Dupli aršin, rekao bi neko i ne bi pogrešio.

Treba li da bude tako? Treba li dati uvek šansu da taj neko povrati poverenje, a neće mu biti nimalo lako da to postigne sa etiketom koja iako nezalepljena uvek visi u vazduhu.

Neće li biti mučno i izdanom i izdajniku?

Izdanom jer iako je oprostio živi sa oprezom.

Izdajniku, jer je svestan da će do kraja svog života imati osećaj da se nije dovoljno iskupio.

Zatvoriti vrata nekom, ili iza sebe je najlakše. Mnogo je teško ostaviti ih otvorenim, a još teže je ponovo ih otvoriti, kad smo ih jednom zatvorili.

Ali, nije nemoguće i sve je do nas.

PS: Slike su sa Google