недеља, 04. март 2012.

"Eureka" ili kako smo razrešili jednu zabludu






Prošle godine, negde sredinom jula meseca moj suprug je, pri povratku iz naše seoske prodavnice,  na  trotoaru spazio dva goluba, mladunca. Izgledalo je da su ispali  iz gnezda jer, jedno je bilo mrtvo, dok je drugo bilo neozledjeno.
Neozledjeno mladunče moj suprug je doneo kući i dao ga meni. Mislila sam se šta da radim sa njim, ako se ima u vidu da u dvorištu imamo psa, što ćemo još nekako i rešiti, ali, tu je bila i mačka, pri tom mlada, radoznala, a instinkti su instikti.
Onako, na vrat na nos, odlučih da ga stavim pod jednu plastičnu  rupičastu gajbicu pa da se kasnije pozabavim njim, jer dolazili su  nam gosti. Stavila sam samo jednu posudicu sa vodom, za svaki slučaj, ako golupče ožedni.
Nešto kasnije, u sumrak, kada sam odlučila i da novog stanara našeg dvorišta nahranim, iskrsnuo je novi problem. Golupče nije znalo da jede zrnevlje, ni sitno proso ni krupniju pšenicu, a ni da pije vodu. Već je delovalo iscrpljeno, najverovatnije od julske vrućine i sparine koja je zasigurno bila još veća ispod plastične gajbice iako sam je stavila ispod vinjage gde je bilo hlada. No vrelinu leta nisam mogla da smanjim.
 Premda  smo neposredno pre dolaska golupčeta u našu porodicu živuljki već imali papagaja, nimfu, što će reći, imala sam nekog pojma kako se gaje ptice, papagaji mislim,  što se golubova tiče, nisam imala pojma šta da radim, a naročito kad je u pitanju mladunče istog. Golubovi, stekla sam utisak pitajući svoje susede šta i kako dalje, baš i nisu na listi omiljenih, jer, prave nered po tavanima, na kojima  se najradje gnezde u seoskim uslovima. Mislim da je baš iz tog razloga i malo golupče izgubilo svoj dom, nije ispalo, kako sam ja isprva mislila,   izbačeno je iz gnezda,  jer je neko od komšija sredjivao svoj tavan. Još više, oni uopšte nisu zainteresovani za nove pretplatnike na hranu u svojim dvorištima pa bilo oni i golubovi. 
 Tako se, nekako dosetih da golupče nahranim kao gusku, tj. da ga kljukam i to sam radila stavljajući mu hranu direktno u kljun. Kuvala sam mu od krupno mlevenog kukuruza kačamak i  proso i ono je počelo da napreduje.
 Znala sam da su  golubovi ptice koje gutaju vodu sve vreme dok piju, dok druge ptice uzmu vodu u kljun, zatim podignu glavu pa progutaju taj jedan gutljaj.
Tako sam ja pojila svoje golupče uranjajući mu kljun u vodu i ono je istu pilo neprekidno dok se ne bi pobunilo što je, shvatila sam značilo, dosta mi je.
 Dadosmo smo se na smišljanje imena za novog, kućnog ljubimca.
Kum je bio moj unuk. Dilemu hoće li se zvati Petar, Pera ili Petrija, Petrica, rešili smo odredjivanjem pola goluba. 
 Kako sam od jednog rodjaka, koji se svojevremeno bavio uzgojem papagaja, naučila kako se odredjuje pol kod papagaja nimfi, doduše nesigurno, reših da to svoje “znanje” primenim i ovde, misleći da to važi i za golubove. Pa i oni su ptice, zar ne.
“Pravilo” kaže; Uzmeš ptiče u ruke, uhvatiš ga  sa dva prsta za kljun i držiš.
Ako se otima, onda je mužjak, ako se ne otima, mirno je, onda je sigurno ženka.
Kako se golupče nije otimalo, svečano smo objavili, tj. ja, da je ženka, znači, zvaće se Petrija, skraćeno Petrica.
 Moji ostali kućni ljubimci, pas Srećko i mačka Melanija, zvana Meli, obigravali su povremeno oko gajbice gde je sad odomaćeno, privremeno živelo malo golupče. Naročito je u obilascima novog stanara dvorišta bila revnosna Meli.
 Dalo se i pretpostaviti da će tako i biti.
Petrica je rasla brzo i uskoro je počela da kljuca normalnu, zrnastu  hranu kao i da pije vodu sama. Ubrzo se čuo lepet krila ispod gajbice što je ukazivalo na to da se mali poletarac sprema da poleti.
Nekako, sa njegovim rastom, rasla je i moja privrženost prema malom golubu tj. golubici, kako smo mislili da jeste.
Iako mi je bilo neobično teško da otvorim gajbicu i da je pustim napolje, naterala sam sebe da to uradim jer je to ipak bilo najbolje za nju.
Tako sam jednog dana suspregla svoj strah od svega nepoznatog što bi moglo zadesiti moju golubicu i pustila sam je iz gajbice.
 Bio je lep dan, kraj avgusta. Ona je prhnula u vazduh i odletela na granu naše breze, Larise. Činilo se da se polako oprašta od nas, od dvorišta. Nedugo zatim, vinula se u nebo i nestala iz vidokruga.
Gledala sam dugo  u vis tražeći je pogledom, ali, nje nije bilo.
Istog dana, pred sumrak, ona je sletela na česmu i odozgore gledala na Srećka i Melaniju koji su upravo jeli svoj obrok. Kada sam je spazila brzo sam joj odnela posudu sa njenom hranom i stavila je pred nju. Halapljivo je pojela sve iz svoje porcije, a zatim je sasvim mirno, nonšalantno sletela na travnjak i lagano  produžila hodajući gegavim hodom ka svojoj gajbici. Svi smo bili bezmalo zabezeknuti. Meli je krenula ka njoj, ali je moj kažiprst upozorio da joj se ne približava previše, što je ona, verovali ili ne, odmah poslušala. Srećku je bilo sasvim dovoljno da vidi da je novi stanar dobio svoju porciju i da shvati da će svoj životni prostor i dvorište morati da deli sa njim, ne uznemiravajući ga pri tom.
Ja sam se brzo snašla, podigla sam gajbicu ukoso, Petrica je ušla ispod nje i mirno se spustila na travu. Ona se vratila kući. Njoj je, po svemu sudeći, bilo sasvim normalno da odleti, proleti nebom iznad sela upoznavajući se sa svim i da se vrati tamo gde joj je dom na spavanje.
Ubrzo potom napravili smo joj kućicu ispod strehe krova gde je doletala i odletala po sopstvenoj želji. Prvo bi sletala na stablo ruja ispod kuhinjskog prozora, kao da je htela da nam se javi i  kaže: Evo me, stigla sam. Ta pojava je postala sasvim uobičajena i svakodnevna.
Postalo je normalno i da se slobodno šetka po dvorištu i travnjaku kljucajući ono što je našla da joj odgovara. Za mog psa Srećka i mačku Meli, ona je bila neko ko je deo naše zajednice. Oni su je sasvim prihvatili, ali, Petrica je od njih dvoje, više volela Meli.
 Obožavala je da doleti na krov  male kotarke, gde bi Meli često, onako rastegljeno ležala sunčajući se na pitomom ranojesenjem suncu, šetkala se oko nje kljucajući nešto što osim nje niko nije video šta je i onda bi kao slučajno kljucnula Meli za rep. Meli bi poskočila često probudjena iz dremeža, a onda bi skočila na travnjak. Ali scena bi se ponovila i na travnjaku.  Videlo se da se Petrica u stvari, igra sa Meli, čika je, a ova je vešto izbegavala začikavanje.
Negde  početkom novembra Petrica je nestala. Nije se vraćala kući i svi smo pomislili da se udala, da je našla sebi goluba, sudruga za celi život, jer, zna se, golubovi se vezuju za ceo život.
 Niko nije razmišljao o mogućnosti da joj se nešto ružno desilo. Svi smo se radovali da je se udomila ili da je našla sebi jato.
Ali, nije bilo tako jer, u jedno lepo februarsko predvečerje začuo se poznati protest iz Petricine kućice.
Naime, uvek kada bismo bili bučniji radeći nešto u delu  dvorišta gde je bila njena kućica pod strehom, ona bi se bučno bunila. Protest bi značio; Prestanite sa bukom, hoću da spavam.
Nepotrebno je reći da smo se obradovali njenom povratku, ali nam je bilo i žao jer smo pomislili da je izgubila goluba tj. da  mu se nešto desilo, što opet znači da su je isterali iz jata itd. its.
Svakakve misli su nam se radjale u glavi ali je jedna na svu sreću preovladala, a to je da je ona dobro.
Petrica se ponašala kao da je koliko juče odletela od kuće i da se nešto duže zadržala no obično. Nastavila je da živi sasvim normalno nastavljajući da i dalje “čika” Meli, ako je vidi na krovu, da šeta po dvorištu kao u svojoj prirodnoj životnoj sredini, ali, jedan novi momenat skrenuo nam je pažnju i već ustaljeno i prihvaćeno ubedjenje da je Petrica golubica, raspršio za tren.
 Petrica je naime pravi pravcati golub mužjak jer se ovih lepih sunčanih dana  vrlo zdušno udvara, na očigled nas svih, svakoj golubici ili gugutki koja sleti da pije vodu sa pojilice u bašti.
 Jeste li nekad videli goluba kako se udvara i šta radi kada se u njegovoj blizini pojavi ženka?
On se sav nekako napumpa uzdignuvši svoje perje, postane bar za pola svoje veličine još veći, krupniji, naduje voljku, guguče naprosto kao da pevuši neku melodiju i pri tom se sve vreme vrti u mestu i u krugu od desetak santimetara udaljen od svojeg centra pažnje, ženke.
 E to je definitivno dokazalo da je naša Petrija iz milošte nazvana i Petrica, ustvari Petronije.
 Nadimak Petrica smo mu ostavili. Ide i uz ime Petronije.

*OljaKa


Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)