Ruka podrške

Sećam se da je, davnih devetesetih, u vreme čuvenih sankcija, bio štrajk svih zdravstvenih radnika, onako kako je i mogao biti, po zakonu, sa minimalno obezbeđenim procesom rada, što je podrazumevalo zbrinjavanje svih hitnih stanja u svim granama medicine. I sećam se da su širom zemlje, u velikom broju zdravstvenih ustanova, održavani protestni skupovi na kojima su se posle dugačkih rasprava sa rukovodstvom ustanova ustanovljavali zaključci koji su, u pisanoj fromi, prosleđivani nadležnom ministarstvu. Prepričavalo se dugo, posle jednog takvog skupa u renomiranoj, velikoj, moglo bi se reći vodećoj, zdravstvenoj ustanovi o dijalogu i “argumentima” koji su korišćeni da bi se zdravstveni radnici “dozvali” pameti.

Tako je, kažu, direktor te ustanove hteo da “potseti” lekare da imaju Hipokratovu zakletvu, koja ih obavezuje, dok opet, medicinske setre i tehničari imaju svoj kodeks.

Kažu, da je jedna doktorka ustala i rezignirano odgovorila na to; Hipokratova zakletva i kodeksi se ne mažu na hleb!

Ovih dana, ponovo, po ko zna koji put u ovoj još uvek našoj, jadnoj osiromašenoj zemlji, ponovo je aktuelan štrajk prosvetnih radnika i ponovo se, kao i mnogo puta ranije štraj istih koristi da bi se “široke narodne mase” okrenule protiv, na žalost, same protiv sebe. Da ironija bude veća, koristi se jedna isprobana metoda, Divide et vincere koja je milione ljudi odvela u smrt, koriste se olinjale, izanđale retoričke floskule, zamene teza, da bi se, ljudima, nama, smutila pamet još više, a onda, eto divote i lepote joše veće, za vladajuću kastu, jer, dok se dvoje glođu, treći koristi gužvu, tačnije, bude mu još bolje.

Moja mama bi znala da kaže; Uka buka na vuka, a lisica meso jede!

Malo nam je što mnogo nas ipak progleda, zahvaljujući onoj staroj; zarekla se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Tako imamo prilike da saznamo za pomoć “jadnim” pomoćnim radnicima u skupštini naše zemlje, za neprimereno veliku cenu novogodišnjih paketića u narodnoj banci, za kupovinu “specijalnih grickalica” za degustaciju u renomiranim preduzećima kao što su EPS, Telekom i drugi, za delegaciju od, samo, 70 članova u Njujorku ove godine, na jednom od zasedanja na kojem su oni svi, bili veoma neophodni itd. itb, nego se još svađamo između sebe, što i jeste konačni cilj vladajuće strukture koja koristi bilo kakav naš protest da nam “baci kosku” da bismo se mi oko nje glodali.

Nikako ne razumem da mnogi još nisu prozreli metode izokretanja stvari i samim tim okretanja vode na njihov vodenični kamen, ovih gore, u vlasti. Ne mogu da prihvatim da je došlo vreme da sit gladnom ne veruje, a nameće se zaključak da su svi, koji se bune protiv štrajka prosvetara, advokata, zdravstvenih radnika i budućih, inih, siti!?

Ovi gore, u vlasti su zadrigli od sitosti, ali ljudi, pripadnici “širokih narodnih masa”, zar su i oni siti?

Zar je moguće da i dalje verujemo u bajke, ma koliko nam ih lepo servirali i pričali nam, i bombardujući nas njima iz šarenih ekrana svake televizije gospoda iz vlasti?

Htela, ne htela, nekako uvek samo dođe, moram opet da pomenem moju baku, Stanojku, koja bi sad rekla na sve to, te bajkolike priče; Ne lipši magarče do zelene trave!

To govori da su se, glede mene, gospoda iz vlasti malo preračunali. Hoću reći da sam ih ja prozrela, a pošto sam ja ipak, malo od prekjuče, odavno sam naučila da se riba od repa čisti, ali smrdi od glave.

Zato, ako hoćeš dobru i zdravu ribu da pojedeš, treba prvo da se otkloni glava.

U prenosnom značenju, za one koji bi to razumeli pogrešno, treba maknuti, naravno demokratskom metodom, a ne metodom seče knezova, one koji su na vlasti, a ne vikati i pljuvati po onima koji hoće da bar nešto učine boljim život koji žive i koji su se usudili da dignu glas protiv onih koji im, nam, kroje kapu i stežu isključivo naše kajševe.

Zato mi je, u najmanju ruku čudna polemika koja se raširila među ljudima, a koja je usmerena u pogrešnom pravcu.

Da bi država cvetala sa ljudima u njoj, važno je da ima, učitelja, doktora, vojsku i popa, tako su govorili stari, a ja im verujem, jer ma koliko mi hteli, ne hteli, išli ka nekoj sajber budućnosti i novim tehnologijama, iskustvo starih je od velike vrednosti.

Od vojske više skoro da nemamo ni V. Od doktora, a tu se, volim da mislim podrazumevaju i ostali zdravstveni radnici bez kojih teško da može da funkcioniše sistem zdravstva, sve više imamo ljude sumnjivih diploma, dok su nam učitelji, prosvetni radnici, saterani u ćorsokak, jer, primorani su da rade sa učilima od “pre potopa”, po programu koji su sastavljali nedovoljno stručni “stručnjaci” i sa decom kojima je dozvoljeno bezmalo sve, jer se starosne granice za ovo, ili ono, pomeraju kako kome dune i sune.

Što se popova tiče, oni su, sami isprofanisali svoj poziv koji je osmišljen da bude u službi čoveka i za njegovu dobrobit, a ne u službi srebroljublja i njima, s' obzirom da imaju dosta materijane potpore vlastodržaca, nije loše.

Čast časnim ljudima svešteničke profesije koji nisu zaboravili iskonske postulate svog poziva i koji se nisu prodali za dva srebrnjaka, gore ili dole.

E sad, što sam ja pisala sve ove redove i čemu?

Pisala sam ih sa željom da potsetim sve one, koji su se možda zaboravili, koji možda nisu prepoznali, a koji su protiv štrajka advokata, prosvetara, zdravstvenih radnika i inih, da iza svakog nezadovoljstva koje iskazuju bilo koji esnafi iz našeg društva stoji velika muka običnih ljudi, kao što smo sami i da je kao takvu treba podržati, svim sredstvima. Jer, da nije bilo pogrešne politike, da nije bilo zloupotreba kakvih je, svedoci smo svi bilo, od strane ljudi na vlasti mi bismo živeli u jednoj sređenoj zemlji i potrebe za štrajkovima ne bi ni bilo.

Zato, pre nego što uperimo prst optužbe, protiv štrajkača, setimo se one stare; Dve su se ribe na istoj vatri pekle..

Mi živimo u istoj zemlji i muke onih koji nam opismenjuju decu su i naše muke.