недеља, 11. јануар 2015.

Zvocam po ulicama






Zvocanje, čantranje, bogoradanje..Tražila sam termin, u rečniku čuvenog Vujaklije, koji bi mogao najslikovitije da objasni ove slične pojmove čija suština, po meni, ustvari odgovara neprestanom izlivu i ponavljanju reči na jednu temu i skoro uvek, sa prvim ciljem, da nekome te iste reči jednom za svagda dopru u glavu i da se tamo zadrže, a sa drugim ciljem, da taj neko promeni svoj vremenski dugo izražen model ponašanja, koji osobi koja zvoca, ne odgovara ni pod razno.
Znači, zvocanje, neko bi zaključio, je svrsishodno jer ima pozitivnu nameru. No, taj zaključak bi izveo onaj ko pribegava istom, stalno ili povremeno, u zavisnosti od identičnih i iritirajućih životnih situacija vezanih za pojedinca ili za društvo. Nisam baš sasvim sigurna da bi isto tako, odobravajuće, reagovao onaj kome je zvocanje i upućeno, posebno ako se, kako već rekoh, ponavlja s vremena na vreme. Ume to da ide na živce, to, zvocanje, čantranje, bogoradanje, kako onome kome je upućemo, tako, čak više, onome koji to radi, mislim, onome ko zvoca.
Jer, onaj ko zvoca, u početku to radi zato što je onaj, sa kim je na određenu temu obavio razgovor, pa su se kao oko svega dogovorili, prekršio dogovor. E, al ne lezi vraže. Onaj, drugi, je to zaboravio, slučajno, jer, ako se ponovi više od jednog puta, onda jeste namerno i po sistemu; pas laje vetar nosi, seri, seri moj golube beli, samo se ti nadaj, nisam ja iz tog filma pa da mi ti soliš pamet i još mnogo sličnih u sebi mislećih “mudrih” sentenci kojima sebi opravdava sa nastavljanjem onih radnji, koje onom prvom idu na živce do bola, dok, njemu sasvim odgovaraju, ali je, eto, zarad mira, napravio dogovor, sa namerom, o zaboraviće ona/on to. Ali, ona, najčešće, nije zaboravila to i..eto zvocanja, čantranja, bogoradanja.
Uhvatim sebe, kako, ponovo, zvocam sve u šesnaest, pre neki dan, a taman sam mislila da sam sebe operisala od te ružne navike, al, demantovah se u sekundi.
Ma znate sigurno, doživeli ste to isto, jedno mali “milion” puta, kad hoćete da kupite jedno, a oni vam uvale rog za sveću. Pisala sam već na tu temu, nešto slično.
Uđem ja pre neki dan da u jedan od naših vodećih marketa da kupim pileću džigericu na delu gde se prodaje meso. Znam da uvek imaju svežu i bar jednom nedeljno kupim iznutrice, čitaj, samo pileću džigericu, koja spada u iznutrice. I sve bi bilo u redu samo da se Vlasi nisu dosetili. Bar da jesu Vlasi, al nisu, već su, što bi rekli naši, Lale, dođoši, Belgijanci, a već naučili da muljaju po naški.
Kupovala sam ja kod njih stalno pomenuti artikl i sve je bilo u redu, do skoro. Više nije jer su, kao što su oni, koje su i kupili, počeli da mešaju iznutrice, u ovom slučaju, pileća srca i džigericu. Tako, tražiš džigericu, ali dobiješ gemišt, a nisi to ni hteo ni tražio. I onda ispadne da u pola kile tog što si kupio, dobiješ 300g pilećih srca, a samo 200g džigerice tačnije 4 i po komada, jer, srce je teže, ali žilavije, pa i da si Džejmi Oliver glavom i bradom ne možeš da spremiš to zajedno i da bude meko ko duša, jer, već pomenuta srca su žilava. Mada, to ovom gore pomenutom, DŽ. O. ne bi ni smetalo jer on obožava živo meso, u šta sam se uverila gledajući ga dugi niz godina na TV ekranu, a ja opet, ni pod razno ne jedem živo meso iz mnogih razloga, što ovde nije sad tema, a može jednom da bude.

Tako shvatim da su ponovo od mene napravili ovcu, a već sam nebrojeno puta napomenula, rekla, kazala, izgovorila, napisala da sam ja ovca samo kad ja to hoću da budem, a ne zato što neko misli da ja to jesam.
Istine radi, desilo mi se to mnogo puta do sad. Međutim, ako sebi dozvolim da mi se ista stvar dešava skoro pa permanentno, onda zaista i treba da se zamislim, jesam li ja ipak ovca?
Šta sad? Imam problem, koji zvocanjem, čantranjem, bogoradanjem neću nikad da rešim, jer se ta metoda rešavanja problema tokom mojih godina življenja pokazala kao potpuno neefikasna. Out.
Da kažem mesaru koji radi na tim poslovima, to je kao da sam kazala mome pokojnom dedi da mi sredi problem. Ispada da je bolja metoda bila ona koju je primenio onaj seljak iz priče u cara Trajana, jer priču svi danas znaju, al opet, nisu ista vremena.
Nisam probala da podnesem pismeni podnesak, žalbu, na to bezobrazno zavlačenje ruke u moj džep i prodavanje onog što ja ne želim da kupim đuture, već posebno, ako hoću, a i ne znam kome bih to trebalo da prosledim, što me opet, ne opravdava od tog da nisam ni pokušala. Nekako, sve se nešto mislim, negativno naravno, jer, sva dosadašnja iskustva govore da bi tako i bilo, ko bi pa i čitao tu žalbu u kojoj jedna “dokona” penzionerka jariće krsti, pa sad hoće i u poslovnu Delhaze politiku da se umeša? Ma nemoj, možda bi htela da postane poznata, kao Don Kihot?
A što nisi to lepo vratila kad si videla da je pomešano? Ko te tuk'o po ušima da to i kupiš kad imaš opciju; ne hvala, predomislila sam se?
Znam ja ko mi nije dao da to vratim. Ja sama i moje razmišljanje, uvek, o osećanjima drugih pre no o mojim i moja želja da uvek budem dobra jer kad sam dobra onda će me svi voleti. Kao da svi pa mora da me vole. Uostalom, to čak i ne postoji. To, da te svi vole, ni u bajkama, a ne u stvarnom životu.
Tako, idem i gunđam ulicom, jer, da, da, nađoh u Vujaklijinom rečniku izraz za čantranje, a to je, ni manje ni više gunđanje. Nisam prestajala do kuće, da zvocam, zbog svega, a najviše zbog sebe, jer sam opet manifestovala sopstvenu slabost u trenucima kada je trebalo da budem snažna i da kažem; Ne, to nisam tražila!
Čantram, bogoradam gunđam, od volje vam jer bi meni malčice lakše. Pustih u etar sve negativne emocije koju je ponovljena prevara moje pameti izazvana od strane onih koji imaju više od mene, al, treba im to moje malo, naše malo, da bi imali još više. Da me neko slušao, možda bi pomislio, ova je prolupala, priča sama sa sobom, ulicom.
E, ali ne znaju oni, da ja pričam sa jednom pametnom ženom koja dozvoljava da je godinama prave ovcom, siromašniji od nje. Duhom siromašniji.
Pa koja ti je sad to satisfakcija da zvocaš i da ne rešavaš stvar, opet bi se neko upitao, možda?
Nema satisfakcije. Nije lakše jer, problem ostaje.
Znam ja da je problem sistemski, kao što i oni znaju da sva mesa imaju kategoriju, a kategorije imaju različite cene, kao što znam da promene počinju od mene, ali, jedna lasta ne čini proleće, te tako ni ja sama ne mogu da rešim ovaj, za neke mali problem. Samo, od malih, nerešenih problema, nastaju veliki, a zvocanje, čantranje, bogoradanje, gunđanje, kao vid rešavanja problema, ne donosi rešenje istih, časna reč.
No, reći ne u pojedinim trenucima, kada je to kao rešenje neophodno, jeste rešenje.
Briga njih za moje zvocanje, ali mene jeste briga jer, da nije bilo ove male životne demonstracije od pre nekoliko dana, ne bih shvatila da sam ponovo napravila pogrešan izbor.
Šta, sram me bilo?
Sama pala, sama se ubila. Šta ću kad sam ponavljač, al ne odustajem, da učim i da se menjam. Možda jednom i ispadnem baš onako, kako i treba.
Samo, ne bih da zvocam već da delam.



16 коментара:

  1. Citam i smejem se ....koliko je takvih i lsicnih situacija u zivotu...Koliko puta smo videli da nas neko vuce za nos ,a nismo odreagovali jer smo fini ,kulturni....PA valjda ce onaj drugi shvatiti da to sto radi nije u redu...ali ,ali ...nista od toga i onda krece zvocanje ispocetka tiho a onda glasnije ...svadja ....A moglo je na samom pocetku da se resi....Mogla sam da kazem gfala lepo necu ili predomislila sam se....Olja zar si zaboravila da za svoj novac mozes da kupis bilo gde ...Zar si zaboravila da mozes elegantno da se na petama okrenes i odes ...
    Citam i smejem se....Sve si sama uradila...isla si da kupis ,narucila,videla da nije u redu nisi reagovala ,kupila i na kraju zvocas..."A da je Pera odma otisao u policiju od toga nista ne bi bilo."
    Sad sam se setila sta ja radim kad u mesari oce da mi uvale i onaj kanapcic sa etiketom...odma reagujem sa sledecom recenicom...:"Molim Vas ako je ikako moguce skinite taj kanapcic ,jer mi stomak otkazao poslusnost i nece vise to da vari.Kaze najeo se etiketa i kanapa pa bi sad malko cistog mesa." Mesar se nasmeje i odma skloni pomenuto...
    Inace dopada mi se tekst .
    Pozdrav iz Zemuna.

    ОдговориИзбриши
  2. Hahah! Večita lekcija. Ja ponekad odem lepo i vratim ono što mi se ne dopada. Jer i ja sam radila u trgovini, sa tekstilom doduše. I vraćali su mi svašta i prihvatali smo reklamacije na nešto što ja nikad ne bih prihvatila. Ma samo napred. Lepo drugi put vrati. I odzvocaj ovako javno. I baš pošalji jedno pismo. Ja ponekad i to odradim. Ako drže do sebe dobićeš odgovor. Ako ne dobiješ novu džigericu ili bespaltan kupon, imaćeš bar temu za zvocanje.

    ОдговориИзбриши
  3. Ja im više ne ćutim. Zatražim, ono po propisu i kako se valja, pa ako se inate, okrenem se i odem. Ni te džigerice više ne kupujem baš zato- u Nišu skoro i da nema mogućnosti da se kupe bez srca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kupila ja samo džigerice, ali na farmi, u Titelu i to po ceni pristojnijoj od ove. Nekad je moglo i kod ovih, al sad, eto.

      Избриши
  4. E moja Olja. Ja drugu muku mucim. Ne gundjam, nego odmah planem, bez razmisljanja, izgovorim i sta treba i sta ne treba pa mi posle bude krivo sto (ponovo) nisam uspela da se iskontrolisem. A da umem da budem bas neprijatna, umem...i pokusavam ja to da promenim, ali tesko mi ide :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I sad, ajde, pope budi čovek :) Dal da budem "aždaja" il da budem fina. Nisam ja odavle ;)

      Избриши
    2. Најбоља је златна средина, али...ја то не умем. Никада нисам знала. Надала сам се да ћу са годинама постати смиренија, али шипак...још сам гора :)

      Избриши
    3. Ako misliš na Aristotelovu zlatnu sredinu, to je onda korak napred, tj. korak nazad, premda se to, možda može nazvati još bolje, prava mera, ali i prava mera često je u zavisnosti sa mnogo čim. Kako god, ostaje da učimo kako proceniti ispravno i postupiti opet ispravno ;)

      Избриши
  5. Hehehe, onaj kome se zvoca je postao imun, onaj koji zvoca se sve više puši iz ušiju. Naslov me odmah privukao. Predlažem da organizujemo Čas javnog zvocanja. Izvinjavam se što mi je smešak bio na ustima dok sam čitala. ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dopada mi se ideja o javnom času zvocanja, mislim da bi nas bilo puno;) Nema potrebe da se izvinjavaš zbog smeška, jer, ja volim da se šalim i na svoj račun, a opet, drago mi je ako kod nekog izazovem smeh jer, smeh jer lek, kažu, 5 minuta smeha godina života duže :)

      Избриши
  6. Divan tekst, Olja.
    Ovde sam napisala zaista poduži komentar pre neki dan, ali mi se nije primio, u poslednje vreme imam taj problem, da prvi komentar, na prvom blogu koji posetim, neće da se objavi, pa sada znam, te ga kopiram i kad se ne objavi, ponovo prilepim. Ne mogu sada sve ponavljati, najbitnije sam već napisala na fejsu. Bravo!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Neno na lepim rečima i na urednom dolaženju na moj blog :)

      Избриши
  7. Da sam na vreme pročitao Snežanin komentar
    sad ne bih pisao ponovo, al jd sad recimo da sam uporan...

    Malopre napisah da sam seljak i retko pazarim meso u gradu
    i kad mi onomad uvališe srca sa džigericim nisam se nešto obazirao na to.
    Možda tako treba, pomislih.
    Sad vidim da baš i ne mora, al im se može...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veoma mi je drago Risto da ste bili uporni i da ste se predomislili i ostavili komentar :) Što više komentara više spoznaje svima nama šta nam valja činiti, jer svi znamo sve, a jedan ne zna ništa. Hvala što čitate moja pisanija ;) Dođite opet :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)