среда, 03. јун 2015.

Kafa, napitak, merak ili lek






Malo sam se našalila sa svojom dobrom prijateljicom kako ću da sednem i da napišem i ja koji red na temu kafe. Pa još dodah da će to biti ovih dana oko Vidovdana, ali, ne izdržah baš do tad. Ona je napisala jedan vrlo opširan i koristan tekst na ovu temu i sad se mislim, šta mi je trebalo da se nadovezujem na istu temu, al, reč se ne odriče.

Zašto kafa kao osvežavajući napitak ima neprikosnoveno prvo mesto kod nas, u ovoj našoj zemlji?
Kažu, ostala nam od Turaka. Ima istine u tome, samo, kafa odavno nije u Turskoj napitak broj jedan. Tamo se uglavnom pije čaj, najčešće od nane ( Mentha piperita), poprilično zaslađen, kao uostalom i turske poslastice.

Mahom svi znaju poreklo kafe, tako da ne bih o tome. Ne znam mnogo ljudi u svom okruženju, a da nije ljubitelj kafe. Premda, ove mlađe generacije kao da više preferiraju “moderne” vrste kafe tipa; espreso, kratki ili dugački, nes kafu razne vrste, ajs (eis) kafu, melanž i druge srodne napitke iz kafe automata. Lično, ne uživam ni u jednom od tih napitaka tim pre, što za mene oni nemaju ni miris ni ukus prave domaće, ili tzv. Turske kafe.

Posebno mi se ne mili ni jedna od ovih modernih, ako se zna da se ni jedan od aparata u kojima se iste spravljaju ne može da očisti temeljno, a kod mene sve što ne zadovoljava higijenske postulate nema prođu. Šta da radim kad sam profesionalno deformisana, ali od toga da pobegnem ne mogu.

Probala sam mnoge vrste kafe ali nisam nikakav znalac. Još kako znam da ukus kafe zavisi od njene čistoće,  da li je zaista prava kafa, ili ima primese surogata tj. jestivih dodataka za kafu.

Prvu kafu sam popila u svojoj trinaestoj godini, što , kad gledam iz ove perspektive daje veliki staž od pola veka u ispijanju ovog napitka.
Kafu, kao lek, za izrazito nizak krvni pritisak, ordinirao je školski pedijatar meni, ali kao uputstvo mojoj mami, da me ne pušta da izađem iz kuće pre no što popijem ujutro jednu malu šoljicu kafe.

Sećam se te moje prve šoljice kafe, kasnije nazvane šećeruša jer je bila preslatka. Bila je mala, kao pravi fildžan, od belog starinskog porcelana.
Zavolela sam tu moju prvu jutarnju, lek kafu i ona je ostala moj nerazdvojni pratilac sve do danas. Jedino je izgubila svoju prvobitnu namenu. Kasnije se pretvorila u tzv. budilnik kafu. Unazad jednu deceniju, kafa koju pijem oko podne, dobila je naziv merak kafa, jer je pijem zbog uživanja, serbez.

Moja mama je kupovala sirovu kafu. Pekla bi je u starom pocinkovanom plehu u rerni od električnog šporeta neprestano je mešajući da zrna ne bi izgorela. Kuća bi divno mirisala na sveže pečenu kafu. Kasnije bismo je mleli, samo po potrebi, u starom mlinu na okretanje. Čuvali bismo je u papirnoj kesi koju bi opet, mama stavljala u za to, specijalnu metalnu kutiju, da bi se održala suvoća i aroma kafe.

Interesantno je bilo da je mama u tu kesu, u kojoj je stajala sveže ispečena kafa obavezno stavljala po jednu kockicu šećera, koja bi, kasnije sam saznala, skupila eventualnu vlagu iz kafe i koju bi naravno, mama menjala, uvek, kad bismo mleli kafu za jedno kuvanje. Kockica koja je završila svoju primenu, bila bi iskorišćena da se skuvana kafa dodatno zasladi, što znači, pripala bi meni.
Pamtim ukus ove kockice šećera jer bi poprimila intenzivan miris kafe i moja kafa je, baš zbog nje, bila mnogo ukusnija.

Ostao mi je u sećanju i način serviranja kafe u beogradskim kafanama gde je, šesdesetih godina prošlog veka, bilo sasvim normalno da ljudi usput, dok šetaju, svrate u kafanu da popiju istu.
Eto, i taj izraz kafana, vodi poreklo baš od kafe i označava mesto gde se ista može popiti.

Kafu bi servirali kako gde, što je zavisilo, verovatno od poslovođe kafane, a možda i od rapsoloživih materijalnih srestava. 
Gosti bi dobijali svoje kafe na posebnim malim poslužavnicima, sa malom džezvom iz koje bi se pušila i mirisala sveže skuvana kafa, a  iz koje su sami sebi sipali kafu u šoljicu  sa  tacnom, uz obavezan ratluk ili kockicu čećara.
 Ratluk bi bio uglavnom od ruže, ređe sa orasima. Posuda sa šećerom u kocki bi takođe bila obavezno prisutna na stolu.

Mnogo sam volela, kao mala devojčica da pijem svoju kabezu i da gledam odrasle kako ispijaju svoje kafe u kafani, sa uživanjem, lagano, sa malim, srkučućim gutljajima.
Kasnije sam shvatila da je to bilo, oni su zvali šik. Mi bismo rekli moda.

Poseban užitak bi im bilo ispijanje kafa u baštama beogradskih kafana i slučajni susreti u vidu mahanja prijateljima koji su pored njih, tih kafanskih bašti prolazili.
Kao što je danas kul da te vide kako ispijaš espreso u nekom od fensi beogradskih kafića u Knezu.

Kafa mi je bila pojas za spasavanje. Kako, upitaćete se?
Pomagala mi je da ostanem budna na noćnim dežurstvima dok sam radila u bolnici. Bilo je sasvim normalno da se kafa pije u noćnoj smeni na svakih 2 do 3h, ne bi li se podigao radni elan i smanjilo zevanje.
Isto je bilo “obavezno” da noćne sestre skuvaju kafu koleginicama iz jutarnje smene, koje su nastavljale rad posle njih,  ove iz jutarnje smene su to isto radile za one koje su dolazile u popodnevnu smenu, dok su ove iz popodnevne smene kuvale kafu za noćne sestre.
Zato sam ja ovu kafu prozvala kafom dobrodošlice.

Interesantno je setiti se baš te kafe, dobrodošlice. Pričalo se, onda, da u Bosni, kad dođeš kod nekog, odmah ti kuvaju tzv. bujrum kafu tj. kafu dobrodošlice.
U Srbiji, međutim, kafa bi se uvek kuvala na kraju nečije posete i između sebe, takva kafa bi se nazivala sikter kafa.
Sikter, reč turskog porekla, onda, odomaćeni turcizam, označava razlaz, kraj nečeg.

Dugi niz godina kasnije, morala sam da svojim gostima objašnjavam, ako bih im skuvala brzo kafu, da je to bujrum kafa.
Istine radi, dešavalo se to onda kad, osim kafe i slatka, ne bih imala ništa drugo za posluženje.

Nekad je bilo posve normalno da male devojčice, pa i dečaci, nauče da kuvaju kafu što pre.
Jer, nekad je bilo i sasvim normalno da kad ti neko dođe, odmah pristaviš kafu, posle čega bi nastajalo ispijanje te kafe i razgovor uz bar još jednu kafu, posle te prve.

Nekad su ljudi nalazili vremena da se druže, samo uz kafu. Danas se to izgubilo, skoro sasvim, a ispijanje, prave, domaće kafe, skoro i da ne postoji više kao društveni fenomen.

Negde osamdesetih godina prošlog veka, kad je otvaranje privatnog biznisa, naravno, ko je mogao, uzelo maha ovde, kod nas, u našoj zemlji, uhvatila me maštarija da zajedno, sa mojojm najboljom drugaricom, otvorim, kao, čajdžinicu-kafedžinicu.

Izmaštala sam ja i kanafas kockaste stolnjake raznih boja na malim stolovima i iste zavese na prozorima, pa starinske, raspar cvetne komplete sa šoljicama za čaj ili kafu, tiha, evergrin muzika, asortiman raznih vrsta kafe; irska, domaća, turska, čajevi kao napitak, ili lekoviti, servirani kao engleski, ili ruski čaj, a da kuriozitet, tj. znak prepoznavanja naše čajdžinice, umesto već čuvene kockice šećera, bude vanilin grancla.
Ma svašta nešto na tu temu maštasmo nas dve.

Smejemo se, moja drugarica i ja, danas, kad se setimo toj našoj maštovitoj ideji za koju nam nije falio ni entuzijazam, ni volja, ni rad, ali nam je falilo ono najvažnije, novac, dok ispijamo našu merak kafu zajedno.

Dobih na poklon, od moje mame, divne, male, šoljice za kafu, lady D. Uzalud.
Kafa se danas ne pije više iz tih malih, fildžan šoljica. Nije to moderno više.
Kafa se sad ispija iz velikih šolja za čaj. Što veće to bolje.
Proizvođači kafe trljaju ruke. Povećala se samim tim i potrošnja kafe.

Svojevremeno su lekari savetovali da se obrati pažnja o količini ispijanja kafe jer, hoće da povisi krvni pritisak. To se pripisuje prisustvu kofeina u kafi.
Ipak, danas skoro svi znaju da crni čaj ima mnogo veću količinu kofeina u sebi nego što ga ima kafa, kao i da kofein nije baš “podizač” energije u šta se dugo verovalo. Naprotiv.

Postoje razne studije o dejstvu kafe na ljudski organizam i nekako su one dosta zbunjujuće.
Nekako stičem utisak da je i kafa dobra ukoliko se ispija umereno i dozirano, znači, bez svake vrste preterivanja.

Otuda je meni kafa, danas omiljeni napitak koji ispijam sa uživanjem, merakom, a opet, dođe mi i kao lek za dušu, posebno ako je ispijam u društvu sa dragim osobama uz “čašicu” razgovora.

PS: Ovaj tekst je objavljen i u "Niškim vestima"





8 коментара:

  1. Pijem je od kako znam za sebe. Ali, dve, tri dnevno. I ne sa svakim. :-) Biram društvo! :-)

    ОдговориИзбриши
  2. Ja je obožavam ali nikako ne smijem da je pijem pa je zamjenjujem ovim "modernim" kafama sa puno mlijeka. U svakom slučaju, merak je čak i pročitati ovakav članak o njoj. Hvala Olja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bilo mi je zadovoljstvo Farah :) Hvala tebi na komentaru :)

      Избриши
  3. Sve sam zamislila, stolnjake i rasparne cvetne šoljice... Prava je šteta što se tako često nema novca za prave stvari.
    Tekst je baš lep.

    ОдговориИзбриши
  4. Ja sam bez kafe ko pijana ćurka...ne mogu oči da otvorim..
    Pijem je i sama i u društvu...ali samo u dobrom društvu. Inače, radije ću je sama popiti nego sa bilo kim...
    Super tekst Olja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Luna. Tzv. budilnik najčešće i ja pijem sama :(

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)