понедељак, 08. јун 2015.

Boje duge



Ponekad razmišljam da je tužno biti pas. Posebno ako si pas lutalica, bez gospodara, kuće ili skloništa.
Nije isto bilo dok su psi slobodno šetali ovom našom planetom, sami ili u čoporima.
Od kako su postali vezani za ljude, život mora da im se okrenuo naglavačke.
Ipak, mislim da je psima posebo uskraćen još jedan boljitak. Oni svet ne vide u bojama. Vide svet u dve nijanse, beloj i crnoj.

Mora biti da je mnogo teško onima koji su kao i psi, daltonisti. Živeti u svetu sa nijansama bele i crne boje nema takav ugođaj kao kad možeš da vidiš svoje okruženje u svem svojem koloritu.


Svet u boji je daleko lepše i pitomije okruženje od sveta sivobelih nijansi. Neporeciv je značaj i uticaj boja na ljudsko zdravlje. Nešto slično, na tu temu sam već pisala.

Ne bih mogla da zamislim duže od nekolikop dana sivilo oko sebe, jer sasvim sigurno znam kako bi me uhvatilo u svoje monotone kandže, stislo i iscedilo iz mene životni polet, koliki god da je.

Boje nam daruju radost. Boje nas snaže i dunu nam vetar u leđa uvek kad zastanemo. Posebno kad nas priroda zapahne svojim koloritom.

Priroda je najbolji slikar svih vremena. Vrhunski. Niko ne ume tako da poslaže boje da se sve onako razigrane, kakofonične, ipak učine kao neprevaziđen primerak majstorski udešene bašte.

Zamislite splet duginih boja na nebu posle kiše! Ko još ume tako maestralno da naslika dugu koja vodi do neba, u beskraj.
Sećam se jedne takve duge u vreme kad joj vreme nije.

Bio je 27. januar, Sveti Sava, 1999. godine. One čuvene po stradanju ljudi na ovom prostoru od “milosrdnog Anđela” kojim  nas darovaše ljudi, neljudi.

Jutro je bilo suvo, hladno, bez kiše. Koračala sam ka uglu ulice u pravcu autobuske stanice. Negde, blizu poslednjeg solitera, kao i svako jutro, iz haustora je istrčala keruša boksera, Tara, da me pozdravi i da dobije svoj “poklon”, zalogajčić iz moje ruke, koji je postao naš svakodnevni ritual u isto vreme.

U trenutku, kad je Tara zagrizla jednu lepu kost, zagrmelo je iz posve vedrog neba. Jednom snažno, još jednom snažnije i na kraju jedan dugi, produženi zvuk groma. Ja sam poskočila kod prvog udara od siline i iznenađenosti, a Tari je kost ispala iz usta. Ona je resko zalajala gledajući u nebo, ali nije pobegla. Jedna žena, koja se stvorila tik iza mene, uzviknula je od straha neartikulisano, istovremeno se prekrstivši.
U sebi sam pomislila da je isto, kao u narodnoj pesmi” Početak buna protiv dahija”; Grom udari kad mu vreme nije, grom udari na Svetoga Savu..
Čudno znamenje posle mnogo, mnogo vekova.

Nastavila sam lagano da hodam ka ćošku ulice dok je Tara skakutala iza mene, zastajkujući i okrečući se ka ulazu svoje zgrade, čvrsto držeći kost u ustima. Nedugo zatim, ona se okrenula i otskakutala je mašući repom. Do sutra.

Nekako mi jutro više nije bilo lepo i sveže, iako je vazduh mirisao na prisustvo ozona.
Odjednom, gledajući u pravcu bloka 63, ispred mene je počeo da se odvija čudan, prelep prizor. Pojaviljivala se duga. Kao da je izranjala iza zgrada i pela se sve više i više.
Morala sam da je gledam glavom okrenutom u vis, ka nebu. Prateći je pogledom, desno, skoro da nisam disala od veličanstvenosti tenutka jer je duga nastavila da preko neba ide dalje, ka drugom delu grada, ka njegovoj jugozapadnoj strani i činilo mi se da je bila neobično široka.
Bila je to najveća duga koju sam videla u svom životu.
Sve mi je govorilo da je natkrilila ne samo celi grad, već i dalje.

Koliko god možda bilo  loše znamenje, tih tri udara groma koji su prethodili pojavi duge i  suvo nebo bez kapi kiše, duga je govorila da je sve dobro, da će biti dobro. Ja sam verovala u to.

Uvek ću pamtiti tu dugu i događaje posle nje koji su se odigrali nedugo zatim.
Na neki načim je učvrstila moje verovanje da svet bez boja nije ono što treba da bude.
Boje su nektar za oči, a toplota za dušu. Otuda i ovaj moj blog ima dugu u sebi. Na veselje i radost.

I svaki put, kad mi padne na pamet da, kao, preuredim dizajn bloga, ja odustanem.
Ne mogu. Setim se one najveće i najlepše duge i ponovo shvatim da su boje čarobni prah koji boji moj život u nešto bolje i lepše.
Može biti da moj pas Srećko, vidi sve te boje kroz moje oči, pa mu onda one i ne nedostaju.




6 коментара:

  1. ;) Dizajn je, ipak, samo forma...
    Važna je suština.

    ОдговориИзбриши
  2. Vide malkice plavu obozavaju zako barem naucnici kazu!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam to znala :) Onda je ipak dobrop i za njih ;)

      Избриши
  3. "Čudan je ovaj svet u meni,
    kad se od lišća zazeleni,"
    Sve boje sveta, Mika Antić
    Ovo ja iz glave, ali ne mogu da kucam celu,ne bi niko verovao da nije copy-paste.
    Duga je uvek lepa. No, treba umeti videti!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kapiram da ti veoma dobro vidiš i doživljavaš boje draga moja Neno, posebno uz Miku Antića ;)
      Hvala ti za komentar :D

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)