Kako jedna teta Goca menja imidž Čikaga

Kad se pomene Čikago, svima najčešće odmah na pamet padne grad, poznat širom sveta po Eliotu Nesu, čoveku koji je svoj život posvetio borbi sa kriminalcima, a koja je ovekovečena u kultnoj seriji “Nesalomivi”, grad zapamćen po najpoznatijem gangsteru svih vremena Al Kaponeu,  poznat po gangsterskom obračunu na Dan zaljubljenih. Danas je Čikago poznat kao prebivalište najveće srpske zajednice na severnoameričkom kontinentu.

Ali, ovo nije priča o tom Čikagu. 

Ovo je priča o njoj u “Čikagu”.

...

Pre neki dan prošla je pored mene žurno, gurajući kolica sa manjim dečakom u njima, dok je tik, uz njeno rame, bezmalo iste visine kao što je ona sama, žurno hodao još jedan dečak u nameri da održi njen tempo hodanja. Učinila mi se poznatom odnekud. Nastavila sam da hodam dalje, ali mi je njen lik i dalje stajao ispred očiju i u trenu sam se setila.

To je ona, Konobarica iz jednog sokobanjskog pansiona. Nisam joj znala ime, ali sam je se setila jer, ja jednostavno ne mogu da zaboravim one koji na mene ostave veoma dobar utisak, utisnu neki svoj pečat za pamćenje.

Nju sam zapamtila po osmehu. Širokom, sa kojim nas je dočekala kao da se vidimo po ko zna koji put i kao da nas poznaje u najmanju ruku više od jednog života.

Bilo je to hladnog, zimskog februarskog dana. Došli smo sa namerom da ručamo, moj sin, unuk i ja. Vetar je duvao sa Ozrena i mi smo, prvi put, žurno ušli u sokobanjski pansion “Čikago”, koji se nalazio nedaleko od apartmana u kojem smo otseli. Dočekala nas je ona, žena, devojčica tek, rekli biste, ali sa bisernim osmehom koji se širio preko njenog lica i sjajio i u samim očima.

“Izvolite, dobro došli”, uskoro se začuo njen prijatan glas. Ne malo zatečena, pogledala sam je malo bolje i vrlo brzo shvatila da njen osmeh i njena dobrodošlica nemaju ni izgled ni prizvuk samo jedne profesionalno obučene osobe. Ne.

Ona nas je zaista dočekala kao da se vidimo po ko zna koji put i kao da se nismo dugo videli pa ne može da sakrije svoju radost jer smo se ponovo vratili.

Ubrzo sam shvatila da tu, vitku, mladu ženu, krasi ne samo lep osmeh već i veoma izražena profesionalna spretnost, uljudnost i brzina u poslu.

Iz restorana tog sokobanjskog pansiona izašli smo prezadovoljni uslugom i svim što ide uz to, sa namerom da se ponovo vratimo.

I naravno, vraćali smo se. Presudilo je to vrhunsko, lepo ponašanje mlade Konobarice sa uvažavanjem gosta, ali bez preterane servilnosti, već sa manirom odmerene, školovane osobe, koja zna da vlada i svojim poslom i ponašanjem.

Naravno, bili smo i veoma zadovoljni menijem koji nam je na pravi način dočarao ukus specijaliteta sa juga naše zemlje.

Ovog leta je moj unuk izrazio želju da opet idemo u taj sokobanjski pansionski restoran na ručak. Zapamtio je da je tamo jeo odlične domaće kobasice sa roštilja. Prijatno smo se iznenadili jer nas je u holu restorana dočekala upravo ona, “naša” nasmejana Konobarica. Nedugo zatim, upitala sam je za ime. Rekla je da se zove Gordana, ali je svi znaju kao Gocu.

Ne treba ni pominjati da je sve bilo par exelans opet, zahvaljujući njoj i njenoj profesionalnoj spretnosti, začinjenoj lepim ophođenjem i nezaobilaznim “zaraznim” osmehom na licu.

Moglo bi se reći da sam bila gost u 90% sokobanjskih restorana, kao i da sam se upoznala sa ukusom hrane servirane u njima, sa uslugom konobara i njihovom odnosu prema gostima. O svima imam neki svoj “sud”.

Kako je i moj unuk imao prilike da pojedine od njih poseti u toku ovog raspusta, jedno veče je, dok smo sedeli u jednom od restorana u kojem on nije bio do tad, a u koji smo svratili jer je on “strašno” ogladneo posle vožnje u luna parku, započeli smo razgovor upravo o konobarima. On je kao iz topa rekao da je za njega najbolji konobar teta Goca iz restorana pansiona “Čikago” kao i da je najbolja hrana za njega baš tamo, u Čikagu.

Sutradan smo otišli u “Čikago”, sokobanjski pansion na uglu naše ulice. Samo zbog nje, teta Goce i ovi redovi su posvećeni njoj.

Zamolila sam Gocu da pišem o njoj i njenom radu na ovom mom blogčetu jer sam mišljenja da o velikim, “običnim” ljudima treba pisati. Uz stidljiv smešak je pristala.

Goca je mama dva dečaka, jednog od 3 i jednog od 10 godina. Završila je ugostiteljsku-turističku školu u Sokobanji koja se nalazi u sklopu sokobanjske gimnazije. Ima tridesetdve godine, ali izgleda bar deset godina mlađe, živi u Sokobanji u skladnoj porodičnoj zajednici.

Ima baštu kod kuće u kojoj radi složno sa svojom svekrvom i ukućanima jer, kako kaže, onda znaju šta jedu.

U pansionu Čikago, radi od njegovog otvaranja, a tome je već dvanaest godina. Zadovoljna je poslom, čak iako ponekad radi po celi dan, ali, plata je zadovoljavajuća i fiksna, kako leti, u vreme sezone, tako i zimi kad je promet gostiju manji.

Pansion u kojem radi se nalazi na uglu ulica Svetozara Markovića i Ljube Didića i ima prelep pogled na Ozren.

U letnjim mesecima gosti pansiona imaju u sklopu pansionskih usluga i bazen koji ima prigodne prateće objekte i veoma je čist.

Kao neko ko je mnogo puta bio u prilici da koristi samo restoranske usluge pansiona “Čikago” mislim da je teta Goca, kako je zove moj unuk, doprinela da on postaje sve više omiljena sokobanjska destinacija jer, ljudi vole da vide nasmejane ljude.

Posao konobarice je posao koji iziskuje sve vreme izuzetnu pažnju, dobro pamćenje i veoma dobru percepciju. Veoma je naporan jer se radi sve vreme u hodu, bez stajanja.

Nije lako biti mama, supruga, domaćica, baštovanka, a onda otići na posao na kojem sve vreme špartaš uzduž i popreko i služiš goste koji su raznorazni, sa prohtevima, zahtevima, sa željom sad ili odmah, a pri svemu tome, doći i biti nasmejan i raditi kao da si tek stigao, naspavan i odmoran, a nisi.

Goca je Konobarica koja je svojim radom i profesionalnim znanjem i ponašanjem izdigla svoju profesiju na jedan viši nivo čime je doprinela da je upamtimo i da upravo zbog nje dolazimo u restoran pansiona “Čikago”.

Znate, osmeh ne košta ništa, a daje veoma mnogo, a osmeh na Gocinom licu, dok radi, je neprocenjiv.

I znate šta još, pamti se. Mnogo duže od ukusnih, sokobanjskih, tankih kobasica sa roštilja, jer, kobasica ima svuda, ali osmesi postaju sve ređi.

Zato ih treba deliti, štedro, kao što to radi ona, Goca, Konobarica u pansionu “Čikago”, dok radi svoj posao predano i maksimalno profesionalno.

Ukoliko  vas neki namerni, ili slučajni vetar nanese u Sokobanju, obavezno svratite u "Čikago" jer tamo ćete biti usluženi na nivou i platićete sve, osim Gocinog osmeha. On ne košta ništa, ali verovali ili ne, vredi neizmerno.
 On je, kao  ona slatka trešnja na vrhu torte.

PS:

 Ovo nije plaćen post, ali je vlasnik pansiona “Čikago” upoznat da se njegov pansion pominje u ovom tekstu. Sve slike, osim slike u zaglavlju, su autorski primerci.