Misli dobro...

Može li se objasniti značenje reči dobro?

Meni je to nekako jednostavno za objašnjavanje i potpuno jasno.

Dobro je sve ono što nije loše, što nije zlo?

Ima smisla, ima.

Ali, šta je onda loše, šta je zlo?

Loše je, zlo je, sve ono što nije dobro.

Lepo.

Znači igraćemo se žmurke, tačnije pronalazićemo objašnjenja za obe reči tj. pojma.

Malo ćemo da filozofiramo, a ako budemo imali dobre volje možda ćemo se i pronaći negde na sredini.

Čuj ovo, dobre volje. Kakva je to dobra volja koja bi nas odvela do te, neke sredine u razmišljanjima? I kako ćemo se sresti na pola puta ako svako drži svoju stranu i tvrdo stoji pri svom stavu?

Hm, stav, ili pozicija. Nešto čime se mnogi kite, kao perjanicom u šeširu.

Što krući, stav, precizno, to rigidnije razmišljanje.

Rigor, reč latinskog porekla koja označava ukočenost.

Ja je odmah povezujem sa stanjem, rigor mortis - mrtvačka ukočenost.

Pa idem još dalje, ako sam kruta, nisam li mrtva?

Mislim, živa sam ja, ali imam stav koji me usmrćuje, koji me na neki način čini mrtvom iznutra, jer sam kruta.

Samo da ponovim mudre reči jednog mislioca; Čovek koji ne menja svoje stavove, nije čovek, već spomenik.

Meni bilo dosta, kad sam ovo pročitala. Kratko i jasno.

Nego, da se vratimo mi na dobro.

Mnogi kažu da je dobro sve ono što prija svakom od nas. Ja u to verujem i prihvatila sam da o dobrom razmišljam na taj dobar, prijatan način.

Samim tim je sve ono što je u suprotnosti sa tim je loše, zlo. Premda ova reč, zlo, oslikava mnogo neprijatniju gradaciju od one loše.

Loše, po meni, je nešto što se desi u trenutku. Zlo je nešto što se “ukorenilo”, utaborilo, zacementiralo i traje, bez saznanja o dužini tog trajanja..

Mnogo lošeg iznedri zlo, u manjem ili većem obimu.

Dobro i zlo su suprotnosti, to i vrapci znaju. Međutim, ono što vrapci ne znaju je, da nemamo svi isto razmišljanje vezano uz reč dobro ili uz tu, tešku reč, zlo.

Ja npr. uvek kad se u nečijoj rečenici, izjavi, pojavi reč dobro, to vezujem za prijatna dešavanja ili očekivanja.

Ima onih koji u tome ne vide to isto već u svojim razmišljanjima traže rep koji ta reč, DOBRO, vuče, da bi se za to uhvatili i onda raspreli diskusiju na temu.

Što bi rekla moja mudra Zaratustra; Traže dlaku u jajetu.

Mi bismo danas to rekli; Čitaju između redova, vrlo često izgovorenih.

Ili, vide ono čega nema.

Ili, stvaraju pretpostavke.

Ili, traže đavola. Mrzim i ime da mu pomenem, a ne još i zapišem, ali, ovog puta mora.

Umalo da se upecam jednom i da se “zakačim” u raspravu, a samo apro pos jedne napisane rečenice; Mi smo odgovorni za reči koje izgovorimo, ali nismo odgovorni za osećanja koja one izazovu.

Preciznije, izgovorene (napisane) reči jesu moje, ali osećanja koja one probude u nekom, nisu.

Znači, ja nekom kažem; Skači u govna i on skoči, ja sam odgovorna za njegov skok u govna?

Mogli bismo sad na ovu temu da razvijemo raspravu, ali ako se vratimo na početak, na ono DOBRO, onda ćemo upravo stog hteti da biramo reči u međusobnoj komunikaciji.

Pisala sam već na temu moći koju reči imaju.

Tako ovih dana, reče neko staru, tradicionalnu želju koja se nekad izgovarala mal ne svim devojčicama, koja u izvornom obliku glasi; Da Bog da se dobro udala!

Nije čovek iskoristio reč Bog i sve se mislim, da jeste, šta bi tek onda bilo. Kolika bi se tek onda digla frka? “Kuka i motika”? Možda.

Isto tako se mladom momku, junoši, kad mu “stigne” vreme za ženidbu govorilo;

Da Bog da se oženio čestitom devojkom i lozu produžio!

E sad da se malo pozabavimo tim lepim tradicionalnim mislima pretočenim u reči kao dobre želje, jer one to jesu.

Nekad, mnogo davno kada su vrednosti bile potpuno drugačije od ovih današnjim, kad bi neko poželeo devojci da se dobro uda, to je značilo da ODE U KUĆU u kojoj neće oskudevati, što bukvalno znači, da neće nikad biti gladna.

To nikad nije isključivalo rad, da bi se imali puni tanjiri. Devojke su to sasvim dobro razumele jer su od malena učene da rade, pridonose, privređuju, shodno svojim fizičkim mogućnostima.

Kako je vreme prolazilo, kako su se vrednosti menjale, ova želja je dobijala neke nove temelje koji su podrazumevali da se udaš za onog ko će te voleti, poštovati i čuvati kao cvet.

Kako je vreme dalje prolazilo i kako su se vrednosti menjale tako je želja izrečena nekoj devojci da se dobro uda “označavala” da; nađe nekog ko će da joj omogući da ima od 'tice mleko, a i više ako joj se ćefne.

Međutim, kako je vreme prolazilo i devojke su se menjale pa su od onih čednih, smernih, radnih, vrednih, domazluku vičnih, postajale sve manje vične u svakolikom radu, a sve više spretne u ukrašavanju i isticanju svoje spoljašnjosti i sticanju nekih drugih, sportskorekreativnih osobina savladanih uz pomoć call centara, jakuzija i eskort putovanja sa ciljem dobrog ulova, pardon, “dobre” udaje.

Te devojke kad bi im neko poželeo želju; Da Bog da se dobro udala, već bi videle sebe pored nekog zgodnog, lepog Adonisa sa džepovima iz kojih neprestano ispadaju SAMO krupne novčanice. Videle bi široke plaže Mauricijusa i ostalih egzotičnih, belosvetskih letovališta, poslugu u stilu donesi-prinesi, firmiranu garderobu, spa centre i vile širom sveta u kojima je ona njegova kraljica, a on njen kralj Mida.

Ukoliko baš i ne bi bio sličan Adonisu, progledale bi mu kroz prste četvrt veka, ili više starosne razlike, zarad debelog konta u banci.

Naravno, takvom vidu naobrazbe, na svu sreću, nisu podlegle sve devojke.

Mnoge su se usavršavale kulturno i profesionalno uz očuvanje i tradicionalnog.

Takvim devojkama je želja; Da Bog da se dobro udala značila da nađu ljubav svog života, svoju drugu polovinu, svog "princa na belom konju" koji će je voleti i poštovati i čije će joj rame bitri oslonac.

Neke su se opet usavršavale profesionalno sa težnjom da prevaziđu ne samo sebe same već i sve postojeće i nepostojeće polove.

Ove potonje u toj želji; Da Bog da se dobro udala, vrlo često čuju i vide uvredu na svoj račun.

Poistovećuju se same sa onim gore opisanim kojima je dobra udaja vezana za debeo bankovni račun i sve pride.

Da ukratko rezimiram. Ona reč DOBRO, po svemu sudeći u sebi, kod mnogih, nosi različit način razmišljanja o dobrom.

Kako stvari stoje, često u ljudima uskovitla gomilu oprečnih misli u odnosu na svoje značenje.

Sad opet, onaj ko nekome poželi DOBRO, zaista nema nikakve veze sa mislima onog ko je tu reč razumeo na svoj način.

Suština je da bismo živeli u miru sa sobom i drugima o svim željama koje u sebi sadrže reč dobro, dobro treba i da mislimo, vidimo, želimo sami.

Mudri otac Tadej, iguman manastira Vitovnica, je rekao svojevremeno; “Kakve su ti misli, takav ti je život”.

Ja stvarno, najstvarnije, ne razumem zbog čega pojedinci imaju potrebu da čak i u reči DOBRO traže skriveno značenje, a posebno neko ružno, loše, zlo.

Svima nama će biti onoliko dobro koliko dobra dajemo drugima ili mislimo dobro, baš kako su stari i govorili; “Misli dobro, dobrome se nadaj”!

Koliko je to Dobro i kakvo je, očito je do nas.