Bela vila iz sna ili govore li snovi

Moja baka je znala da kaže da su snovi đavolji bioskop. Poznati psihoanalitičari, posebno Frojd, su tumačenju snova pridavali veliki značaj i povezivali su to kao signale svesnom iz nesvesnog.

Mnogi smatraju da snovi i jesu neki pokazatelji, neki znaci koje nam naše nesvesno šalje kao savet ili određeni znak.

Ne mogu reći da često sanjam. Ali, dešavali su mi se vrlo interesantni snovi, čak predviđajući.

Nikada nisam zapisivala svoje snove, premda sručnjaci koji se bave psihoanalizom to savetuju. Kažu, treba da imamo malu svesku i olovku, pored svog uzglavlja i da odmah, po buđenju zapišemo svoj san, ukoliko smo nešto sanjali.

Nikad to nisam radila. Međutim, postoje snovi koji su mi se urezali u pamćenje, zauvek, a postoje i oni koji su se ostvarili do poslednjeg detalja.

O ovim poslednjim, ne znam šta da mislim. Slučajnost?

Ne verujem u slučajnosti. Nekako, posle godina iza mene i lagano postavljajući sve delove slagalice na mesto, verujem da sve ima svoj razlog. To što mi, ja, ne znamo svrhu tog, to ne znači da je to tek tako i bez veze. Posebno ako za to nema neke naučne potpore, a koju mnogi traže kao dokaz. Dokaz čega? Da su oni u pravu?

Ne mislim da čovek mora da traži dokaz svemu onom što je tajnovito ili možda, čudno. Uvek tad pitam; Koji je razlog mog postojanja? Jer ja postojim, zar ne?

.....

Put kojim sam hodala je bio posut sitnim kamenom i šljunkom. Sa jedne strane bio je zarastao u makiju, dok se sa druge strane videlo more. Pravio je zavoj na desnu stranu i tu, odmah na samom uglu zavoja, iz daljine su se videli krovovi vile, a iza nje morska pučina. Što sam se više približavala vili ona je dobijala obrise hacijende. Bila je ograđena visokim zidom i mogla se videti cela, tek kad se približiš samoj kapiji od kovanog gvožđa.

Sa lučnim prozorima i teškim, dvokrilnim ulaznim vratima do kojih je od puta, vodila uzana, betonska staza. Levo i desno od staze koja je vodila u belo obojenu vilu, bio je lepo negovan, zeleni travnjak, a iza same vile prostiralo se more. Iza nje nije bilo ničeg osim mora, bila je na samoj litici.

Sećam se ovog sna, kao juče da sam ga sanjala. Sanjala sam ga nebrojeno puta još kao devojčurak od sedamnaest godina, ali i kao mama dvoje male dece.

A onda smo otputovali sa decom na more, u Promajnu.

Naš sin je tek napunio dve godine i odvikavali smo ga od pelena. Kupili smo mu više pari lepih, pamučnih, šarenih bermuda uz prikladne atlet majce, koje smo mu oblačili svako veče druge ne stavljajući mu pelene.

Uvek bismo, sa decom, posle večere šetali pored mora stazom od Promajne do Baškog Polja, do poslastičarnice u vojnom odmaralištu, gde bismo ih “častili” nekim kolačem. Uzput, na svakih dvadesetak metara smo našeg sina podsećali da stane uz drvo tamarisa i da ga “zalije” da bi poraslo još lepše, da bi nam bila veća hladovina na plaži kraj mora. Ovaj je to veselo radio jer su mu se mnogo dopadale te njegove nove, šarene bermude i hteo je da ostanu lepe i suve.

Dopadalo mu se i da ga usputni prolaznici pomiluju po njegovoj afro frizuri i da mu kažu kako ima lepe bermude.

Te večernje šetnje su postale naš ritual, posebno jer je mališa naučio da, pre no što odemo u poslastičarnicu, svrati do džu boksa ispred, ubaci 1 dinar uključi dugmad G 7, odakle bi se onda razlegla muzika “Boni M”- "Rivers of Babylon", njegova omiljena pesma i da igra ispred, sve dok pesma traje. To je bila nagrada za suve bermude.

Ne znam da li su “Boni M” zaslužni ili šarene bermude, no mališa je uspeo da tog leta “izađe” sasvim iz pelena.

Decu smo dovodili u Promajnu tri godine zaredom i put do Baškog Polja su znali napamet.

Jedno veče smo odlučili da prvi put, promenimo putanju svoje večernje šetnje i da se uputimo na drugu stranu, ka Bratušu. Naša devojčica je odmah pristala, ali je mališa pravio problem jer je znao da onda neće biti muzike sa džu boksa i nezaobilazne omiljene pesme.

No, kako smo mi čuli od pojedinih gostiju da u Bratušu, malom ribarskom mestu letuju svi sa estrade, a među njima i Zdravko Čolić, muzički “idol”našeg malog sina, e onda je on dragovoljno pristao na šetnju u drugom smeru, sve vreme pričajući kako ide da vidi Zdravka.

Malo je gostiju odlazilo u šetnju ka Bratušu jer staza ka tom mestu nije bila uređena i betonirana.

Ipak, krenuli smo lagano putem posutim sitnim kamenom i šljunkom.

Već posle desetak pređenih metara puta, uhvatila sam svog muža za ruku i rekla mu:

- Evo, sad ćemo da vidimo belu vilu, ovaj put vodi do bele vile, ubrzano sam mu govorila stežući mu šaku, dok mi se koža ježila.

Moj suprug je znao za moj san, jer sam mu ga više puta ispričala. I zaista. Iza okuke se pojavila moja vila iz snova do u tančine.

Ja sam rekla mom suprugu da mislim da je vila na steni, da imam takav utisak.

Sutradan smo otišli sa suprotne strane sa željom da priđemo vili iza leđa. Nismo mogli. Vila je bila na vrhu stene koja se vertikalno spuštala ka moru.

Eh da, u Bratušu, na samoj šljunkovitoj plaži u to predvečerje, pored jednog starog ribarskog čamca, ležao je niko drugi do Zdravko Čolić. More je već bilo sa bonacom i prizor je bio nekako nestvarno stvaran.

Treba li da kažem da je naš sin bio oduševljen?

.....

Pamtim san u kojem sam sanjala, prvi i jedini put, mog tatu posle mnogo godina od njegovog odlaska iz ovog sveta.

Dolazio je ulicom brzim korakom obučen u bele pantalone od lanenog platna i panama belu košulju sa kratkim rukavima. Imao je svoju poznatu frizuru, lepo začešljanu, sa razdeljkom po sredini glave.

Sećala sam se tih pantalona i košulje jer smo se svi, porodično za vrbicu oblačili u belo.

Prišao je kapiji kuće u kojoj je stanovala moja baka Stana. Ja sam stajala kod česme i okrenula se ka njemu očekujući da uđe u dvorište.

Ali nije. Zamahnuo je rukom i bacio je veliku, crvenožutu jabuku u mom pravcu, koju sam ja vešto uhvatila i izgovorio; “Ovo ti je AMITA”.

Naglo se okrenuo i brzim koracima je nestao iza velike, kamene bandere na uglu ulice.

Dugo me proganjala ta reč, amita. Nikako nisam uspevala da saznam njeno značenje.

A onda je moj sin doneo svom sinu sok od banane, iz Grčke, u brik pakovanju.

Na kutiji je pisalo sa jedne strane nešto na grčkom, a sa druge strane latinicom “Amita”.

Tako sam saznala da je amita, reč grčkog porekla i da znači prijateljstvo.

I da, moja baka, očeva majka je Grkinja, iz mesta Evzoni.

.....

Često sanjam moju baku po majci, Stanojku, moju mudru Zaratustru, kako je ja zovem. I uvek je sanjam potpuno isto, do u detalj.

Ona stoji ispod krošnate lipe ispred vile “Katarina” kod broja 6, u ulici u kojoj je stanovala i nestrpljivo ogledava u pravcu ćoška ulice iščekujući moj dolazak iz tog pravca. Nestrpljivo trlja šake jednu o drugu kad me vidi da stižem i prvo šta me pita je; “ Jesi li mi kupila pavlaku”?

Uvek je obučena u letnju, kućnu haljinu na raskopčavanje koju sam joj kupila za taj, poslednji osmi mart, pre no što je umrla.

Zajedno, ruku pod ruku, idemo natrag ka broju 12, dok ona nosi svoju pavlaku i osmehuje se srećno.

Moja baka NIKAD nije obukla tu letnju, kućnu haljinu, poklon za osmi mart te godine, jer je umrla šesnaestog marta iste godine. 
 Sve dok je bila živa i kad je znala da dolazim, uvek me je čekala  baš ispod te, komšijske lipe znajući da joj donosim omiljenu pavlaku.

.....

U osnovnoj školi u koju su išla moja deca svake jeseni je bio uobičajen odlazak na rekreativnu nastavu. Te godine je moj sin sa svojim razredom, ranog oktobra otišao u Stanišince, na planinu Goč.

Jedne noći, sanjala sam svog sina koji se iznebuha pojavio na vratima našeg stana. Iznenađena njegovom pojavom, upitala sam ga otkud on? Zar je gotova rekreativna nastava? Odgovorio je da njemu ove godine rekreativna traje deset dana. Pogledala sam ga malo bolje i videla da ne nosi prtljag i učinilo mi se da dugmeta na kariranoj košulji, tirkizne boje nisu pravilno zakopčana. Otkud mu ova košulja, prošlo mi je kroz glavu, kad on nema košulje, jer ih ne voli, baš zbog kopčanja i kad nosi uglavnom polurolke, još od obdaništa?

Probudio me glas, uzbuđen, mog muža , koji je s nekim razgovarao preko telefona. Više puta je izgovorio; Da, Bato, dobro, doći ćemo.

Skočila sam iz kreveta kao iz katapulta i odmah ga upitala;

“Šta se desilo? Đ. je slomio ruku u vratu humerusa, izgovorila sam brzo.

On me je pogledao uplašeno i pokušao je smireno da kaže; Ajde, ne paniči. Saznaćemo. Mora da idemo u Stanišince. Bilo je 6h.

Naš auto je bio na servisu i zamolili smo kuma da nas odveze u Stanišince. Ovaj je to i učinio ne skidajući Taxi tablu sa svog mercedesa.

Bilo je 10h kad smo se spuštali drumom ka odmaralištu. Svi koji su nas videli dok smo se približavali kapiji poplašili se se kad su videli da dolazimo taksijem iz Beograda.

Učitelj našeg sina je bio izuzetno visok, mršav i veoma dobar čovek. Kad smo ga videli, iznenadili smo se koliko je čovek siv u licu i činilo se da će se svakog momenta srušiti.

Odnekud se pojavila medicinska sestra koja me je pozvala u ambulantu jer me doktorka očekivala. Sva zbunjena, tražeći pogledom svojeg sina, a kojeg nisam videla među decom na platou, pošla sam sa njom.

U ambulanti mi je doktorka samo nemo pružila rentgen snimak mog sina na kojem se jasno video prelom humerusa u vratu.

Kasnije smo dobili iscrpnu informaciju o događanjima koji su svemu tome prehodili i kako su išli u bolnicu u Kraljevo gde su mom sinu stavili samo Dezolov zavoj sa preporukom da se dete prebaci rano ujutro, za Beograd i kako je njegov učitelj presedeo uz njegovu postelju celu noć pazeći da se ne okrene na slomljenu ruku.

Ruku mu je slomio, nesrećnim slučajem drug, neposredno pre večere, u dvorištu.

Zbrinuli smo mu ruku Dezolovim gipsom istog dana u bolnici Banjica u Beogradu.

Sutradan smo, u prodavnici “Beteks”, blizu našeg stana, kupili tri karirane košulje za mog sina, od kojih je jedna bila, “igrom slučaja” tirkiznoplave boje.

Da, dugmad na košulji su morala biti “čudno” zakopčana.

Objašnjenje:

Humerus,  nadlakatna kost ima jedan deo koji je sužen, neposredno pre glave kosti,

koji se zove vrat i tanji je od ostalog dela kosti i prelomi se uglavnom ovde i dešavaju i nisu ni malo bezazleni, jer se glava kosti, vrlo blizu  spaja  sa tetivama i pratećim mišićima čineći rameni zglob.

Rehabilitacija je vrlo teška i prolongirana posle ovih preloma jer uvek postoji “opasnost” da u zglobu ramena ruka ne povrati potpunu rotaciju. Ipak, mi smo uspeli upornim radom da dovedemo sve u normalu.

.....

Dugi niz godina smo odlazili na more u mesto Sukošan, kod naših prijatelja. Oni bi kod nas dolazili zimi. Domaćica kuće D. i ja smo imale svoj, već dugogodišnji običaj da jedno pre podne same odemo do Zadra u “provod”. Obično bi otišle do ribarske pijace, po svežu ribu, promuvale se Kalelargom, prošle kraj Četri kantuna i sele da pojedemo picu u piceriji kod Pet bunara. Do Zadra i natrag, smo odlazile zglobnim autobusom, koji su meštani Sukošana u šali zvali braća Bajić, Andrija i Toma, a između harmonika. Uvek bismo u autobus ulazile na vrata pre harmonike i sele bismo na sedišta odmah preko puta, jedna, do druge. Kući bismo se vraćale oko podne gde su nas čekala deca spremna za odlazak na plažu. Deca su nam bila iste starosti.

Nikad neću zaboraviti taj san jer sam ga sanjala nebrojeno puta.

Ona, moja prijateljica D. iz Sukošana, sedi na istom sedištu na kojem je uvek sedela u busu do prozora, ali ja sedim iza nje. Vraćamo se iz Zadra, za Sukošan. Ona je u dubokoj crnini i neprestano gleda kroz prozor autobusa. Ja pokušavam da je zovnem, da joj kažem da sam iza nje, ali mi iz grla ne izlazi ni jedan glas.

Budim se u znoju i mislim se šta ovaj san želi da mi kaže.

Žena je ušla u ordinaciju i predala mi svoju belu, izbegličku zdravstvenu knjižicu u kojoj je pisalo da je iz Zadra. Da bih je oslobodila straha od vađenja zuba, zapodenula sam sa njom neusiljenu konverzaciju.

• Hoćemo li opet jednom otići u Zadar?
• Bili ste u Zadru, odmah me je upitala sa nekim sjajem u očima.
• O da, više puta. Imamo prijatelje u Sukošanu.
• U Sukošanu? I ja, mi, imamo najbolje prijatelje u Sukošanu. Njima dugujemo život, oni su nas spasili. Odvezli su nas do Knina. Ko su vaši prijatelji, pitala je?
• Porodica F.
• Porodica F?? Pa oni su i naši prijatelji.

Reč po reč, saznala sam da im je brat od rođenog strica našeg prijatelja, koji živi kuća do kuće sa našim F, spasao život, kao i da su naši prijatelji izgubili sina od osamnaest godina strašnim, nesrećnim slučajem.

Shvatila sam tog trenutka zašto sam svoju prijateljicu D, uporno sanjala u crnini.

Shvatila sam da pojedini snovi imaju poruku, ali je mi ne prepoznajemo.

.....

Evo gde već duže vreme sanjam jednu seosku kuću, bijenicu, što mi govori da se radi o kući iz južnih krajeva. Nalazi se na proplanku bez trave, nekako “ćelavom”, sa utabanom zemljom naokolo. Okolo kuće je šumarak. Sama kuća se sastoji od prednjeg ulaza sa običnim drvenim svetlozeleno obojenim vratima. Ima i omanji ulaz, sa desne strane, iza kuće, koji vodi u nekakvo malo predsoblje, a odatle u jednu od soba. Ova je, desna soba, kad se uđe kroz glavni ulaz.

Postoji i leva soba, iste veličine, u koju se ulazi isto kao i u drugu iz velikog centralnog predsoblja kojim dominira stari, crni šporet na drva sa mesinganim ukrasima.

Ovaj san sam sanjala do sad mnogo puta.

Poslednji put sam sanjala kako sređujem te sobe u toj kući dok me neko pita zašto to radim kad već imam kuću?

Tog nekog nisam videla ko je.

.....

Govore li nam snovi nešto, a mi nemamo dovoljno znanja i iskustva da taj “govor” pretočimo u neko suvislo objašnjenje?

U našem narodu postoji čak verovanje da se u određene dane sanjaju snovi na određno pitanje ili želju.

Moja mama mi je svojevremeno ispričala san u kojem je, kako kaže, sanjala svog suđenika, mog tatu.

Mogu li snovi zaista da ukažu na neku ideju?

Mnogi naučnici su govorili da im se ideje javljaju kroz snove.
Jesu li oni putokaz ka nečem?

Da li nas snovi na prikladan način pripremaju za dolazeće događaje i dešavanja?

Nemam odgovore na ova pitanja, ali imam nedoumice i neke svoje preptostavke od kojih su neke postale poređani delići pojedinih rebusa mozaika.

Kao bela vila sa početka priče.

Shvatila sam da ako nešto ne znam, ne vidim, ne razumem, ne znači da je nemoguće.