Drumovi, oni i ovi

            

    

     

Kiša je dobovala nesmanjenom žestinom po vetrobranskom staklu automobila. Iako uključeni na najjače, brisači su jedva stizali da uklone vodu i omoguće dobru vidljivost. Auto se blago zadrmao na krivini od udara bočnog, zapadnog vetra.

Čudno je ovo vreme u aprilu, a sve je već ozelenelo, prošlo joj je kroz glavu dok je smireno vozila mali auto drumom, ka velikom gradu, žureći da stigne u zakazano vreme, za okončanje ugovorenog posla.

Eh kad bi bar proširili ovaj drum. Od kad postoji i od kad zna za njega, a spada u međunarodni put, on je ovakav. Uzak, sa puno rupa, sa kanalom pored obraslim u gustu šaš ili šikaru koji se, kad padne sneg ne vidi. 

Mogla je jednom da završi u kanalu, jedne zimske večeri kad je stala da bi skinula sneg sa vetrobranskog stakla koji brisači nisu mogli da obrišu jer je mećava bila izuzetne jačine. Nigde nije bilo oznake za neki ispust ili omanji parking  pored puta i samo osećaj da vozi veoma lagano i oprezno je spasao da se zaustavi tik uz sam kanal, prekriven debelim, ravnim snegom iz kojeg je izvirivala jedna perjanica suve trske. Sumrak se tek bio spuštao, ali je sivilo neba svojom bojom dodavalo tminu i smanjivalo ionako lošu vidljivost.

Sećanje joj pomuti pljusak po vratima sa njene strane. Jedno veliko vozilo je upravo preticalo kroz kišnu zavesu. Ispred nje je drumom grabila drumska krstarica, nedozvoljeno velikom brzinom, neprimerenom ni uslovima na putu, ni samom putu.

Setila se jednog dalekog druma kojim se vozila pre jedne decenije.

Kako vreme leti, promrmljala je sebi u bradu.

.....

Ulice Otave su bile čiste, bez snega, kao da je leto, a ne januar mesec. Koliko jutros su na kanalu Weather&Umbrella javili da je temperatura sa windchill-om -23 stepena Celzijusa. Putovala je za Toronto, autobusom, sama, da provede Božić sa svojim rođacima koji su živeli tamo.

Njen sin se brinuo kako će to sve proći, s obzirom da ona nije znala nimalo dobro engleski jezik.

"Kako ćeš se snaći ako iskrsne nešto nepredviđeno" - pitao se on naglas. Ona se nasmejala i rekla da će kako drugi tako i ona.

Za jedan prilično veliki i razuđen grad, uz to prestonicu jedne velike države, učinilo joj se da je autobuska stanica u Otavi manja od one u Beogradu, nekako neugledna i dosta mračna. 

 Imala je karte za putovanje autobusom čuvene autotransportne kompanije Greyhound.

Karte se predaju vozaču ispred ulaska u bus. Isto kao i kod nas, prošlo joj je kroz glavu.

Brzo je našla svoje mesto, sa leve strane, do prozora.

Krenuli su odmah po ukracavnju putnika kojih nije bilo mnogo, negde oko dvadesetak.

Preko puta nje, na dva sedišta razbaškario se jedan Indus, sa ovećim belim turbanom na glavi i u tradicionalnom indijskom odelu, kojem nije mogla da proceni starosnu dob. 

Mora da je Sik, zbog tog turbana, mislila je i ostala ne malo  iznenađena kad je videla da je izuo svoje sandale, sa tankim isprepletanim kajšićima, skinuo čarape i ostao potpuno bos. Zatim je ispružio svoje duge noge koje su dopirale do sedišta tik uz njeno, zatvarajući tako prolaz između, u sredini autobusa. Najudobnije, valjda, koliko je mogao se oslonio na savijenu ruku i zaspao iz mesta, pre polaska autobusa iz stanice.

Vozač je po prijemu putnika krenuo kroz autobus nudeći slušalice putnicima.

Ona nije uzela. Nisu joj trebale, smatrala je. Ali...

Autobus je krenuo i veoma brzo se obreo na autoputu što je dovelo do zaključka da se autobuska stanica nalazi negde na obodu Otave ili blizu autoputa. To je moglo i da ne bude tačno jer su u Otavi postojale posebne ulice kojima su prolazili samo autobusi za prevoz putnika i taksi vozila, a koje su veoma skraćivale i ubrzavale putovanja kroz grad.

Sneg se beleo duž puta kojim su prolazili. Vozač je uključio film, "Spajdermen", što je ražalostilo. Shvatila je da su slušalice koje je delio, tačnije prodavao za 1 dolar, bile neophodne da bi film mogao da se gleda na malom TV prijemniku koji se nalazio na poleđini sedišta ispred nje, da bi se čuo i ton. Ona je već dugo imala želju da gleda taj film, ali očigledno je da ovo nije bila ta prilika.

Skoro da se nasmejala naglas setivši se jednog crnog vica apropo situacije; Ima sliku, nema ton.

Usredsredila se na posmatranje krajolika kojim su prolazili. 

Primetila je da put ima tri kolovozne trake samo u jednom smeru dok saobraćaja iz suprotnog smera nije bilo. To je ne malo začudilo.

Sa njene leve strane prostirala se ravnica dok je na desnoj strani bila šuma, uglavnom bilogorična, ogoljenih, velikih stabala prekrivenih snegom. Mnogo suvog, starog i oborenog drveća je bilo između stabala tih šuma pored kojih je autobus prolazio.

U jednom trenutku je u daljini videla automobile sa leve strane kako voze u suprotnom smeru u odnosu na njen autobus. U trenu je shvatila. Postojao je poseban autoput za saobraćaj u suprotnom smeru koji je išao istom trasom kao i put kojim se kretao njen autobus, ali je razdaljina između njih bila ogromna.

U Kanadi je, njoj je tako izgledalo, sve bilo ogromno.

Upravo su prelazili preko mosta velike reke koja se zvala Misisipi.

Kako ovde Misisipi, pitala se, kad je to reka dole, u Americi?

Reka je, videlo se, nosila ogromnu količinu vode. Bila je duplo šira od Dunava, nadošla, mutna, sa pokojom santom leda koja je plutala po površini nošena jakom strujom.

Začudilo je i saznanje da nigde nije videla neko selo, varoš pored druma. Tek po koja velika farma, sa uglavnom velikim, visokim, crvenom bojom obojenim ambarom i obaveznim tornjem za vodu ili struju. 

Ponegde je videla i omanje korale u kojima su po snegu trčkarali konji u veseloj igri dok su im se grive vijorile nošene vetrom.

Autobus je klizio drumom. Nigde se nije zatresao, a koliko je videla kroz prozor, jer je vozio srednjom trakom, drum je bio ravan kao tepsija.

Uskoro su skrenuli na jedan sporedni put. Videla je sa leve strane vodu i mislila je da je neka reka opet tu, negde blizu.

Zaustavili su se pored jedne u belo obojene oveće kuće na kojoj je bila oznaka “Loge Cabin Restaurant”.

Nešto kao krčma, kafana, gostionica, prošlo joj je mislima. I bilo je.

Odmah, preko puta gostionice bila je obala  velike reke koja je virila kroz velike krošnje ogolelih grana velikih javora i hrastova. Na granama su po gde gde još visili žuti, sasušeni listovi koji su joj pomogli da ih prepozna.

Pauza je trajala dvadesetak minuta, koliko je bilo dovoljno da se putnici osveže.

Seća se, kupila je jedan, veliki čokoladni mafin i zatražila je šolju kafe. Konobarica joj je rekla da je self servis, znači da se usluži sama.

Opet se začudila kako će platiti kafu, kad je bilo dozvoljeno da sipaš iz bokala koliko god hoćeš puta?

Uzela je svoj mafin grickajući ga i uživajući u čoko čipsima kojim je bio ispunjen. Srkutala je kafu sitnim gutljajima posmatrajući kroz prozor ulaznih vrata pored kojih je stajala, reku preko puta, koja se videla kroz krošnje drveća. Bila je tamnomodre boje, kao more.

Vozač je pratio da li su se svi putnici okrepili i kad je video da su svi završili i platili, zajedno su napustili tavernu.

Veoma brzo, na horizontu su se ukazali neboderi Toronta i uskoro je sa svoje leve strane pročitala natpis; Mississauga.

..... 

Putokaz je pokazivao skretanje na most preko Dunava. U daljini su teški sivi oblaci lebdeli na horizontu. Usporila je auto pokušavajući da izbegne poveću rupu pored same ivice bočne drumske linije.

Uhhh, kad li će naši drumovi biti kao drumovi u Kanadi. Bolje bi mi bilo da sam išla autobusom, manje bih se truckala. Ili ne bih. Ali svakako bih bila opuštenija, razmišljala je dok se lagano usporavajući sasvim brzinu približavala prvom gradskom semaforu na kojem je svetleo crveni signal.

Kako bi mi dobro došla sad jedna topla kafa, za trenutak je promrljala uzimajući flašu sa vodom da utoli žeđ.

Kiša je i dalje lila niz vetrobransko staklo, sad već, kao iz kabla.

PS: Fotografije  su sa Google