Starost je teška kad si sam , sve je isto

      Priznajem, dugo se nismo čule, a nekada je to bio neki naš ritual da razmenimo reč dve, na mnoge teme. Često sam znala da odem i  da je vidim. Posedim sat, dva, uz kafu uz  evociranje uspomena na njenu, a i  moju mladost. Ona je bila i   ostala najbolja prijateljica moje mame , dugi niz godina, a i  njena ispisnica, po godinama. Gura samački, svoju drugu polovinu devete decenije, sa crkavicom od penzije koja joj je ostala od pokojnog muža, zanatlije. Po prirodi je vedra osoba uvek spremna za šalu, optimista po opredeljenju. Plaši se jedino bolesti i to one najgore. Iako stara, neprevaziđena je kuvarica i stručnjak za pravljenje pravih torti poput onih starih; torta tetka Pate, reforma torta, grilijaš torta i druge, koje danas, retko ko mesi.

      Ovih dana pozvala sam je telefonom, da je upitam za zdravlje, treba li joj što god? Iznenadila se i  obradovala, ali me njena priča, monolog, prilično emotivno uzdrmala.

       Kaže, sve je isto.

    -Sanjala sam noćas da se smejem. Možda sam se čak i smejala u snu jer me je taj veseli smeh i probudio. Mislila sam da će mi upravo zbog tog sna osvanuti lep dan ali...Osvanuo je opet jedan od onih dana kada sebi postavljam pitanja na temu prijateljstva, odanosti, ljubavi, po ko zna koji put i na koja nemam odgovor, čak i kad sam ih tražila baš od onih sa kojima su pitanja u vezi. Što bi rekao Djordje Balašević, razvali me jedan D mol, što bi u mom slučaju bilo fino, ali nije. Mene od ranog jutra ovog dana  mori ista tuga i redjaju se isti zaključci po ko zna koji put, ko zna koju godinu za redom, što me navodi da mislim da sam loš djak, da slabo usvajam lekcije iz života i da i dalje verujem u nešto čega nema i neće ga biti.

 Verujem ljudima, ali na pogrešan način,  polazim od sebe. Ja ih sve volim, onakve kakvi oni jesu, pa eto, očekujem da i oni mene vole, ovakvu kakva ja jesam. Mnogima dosadna kad “ uzmem banku“, kako bi rekli, tj. kad pričam i ne stajem. A niko, ama baš niko se od njih nije usudio da mi kaže pošteno: “ Ej, stani malo, alo, nisi sama, daj i drugima da nešto kažu na tu temu“. Ćute. Svi. Kao, kulturni su. Ja sam znači nekulturna. Možda i dosadna. Pa ako si mi prijatelj reci mi.

Ali ne. Oni biraju drugo, a to je da ne dolaze. Da ne pozovu telefonom da zapitaju kako sam, zaboravljaju praznike, slave i čestitanja za iste, nalaze izgovore za sve. E pa sad, jel to pošteno? Ili je pošteno kad ja pitam direktno da li je uzrok svega tog upravo baš to što sam ja godinama radila, a to je da ih se setim, poneke  ne baš suviše cesto, ali nekako redovno, da odem da ih vidim, da ih pozovem da čujem kako su, treba li im pomoć, da im čestitam sve praznike, rodjendane, da im napišem po neko pismo, ako su daleko, da ih pitam što ih nema i da za to godinama dobijam nekakve odgovore u smislu, ne stiže se, ne može se, nema se, kao da im ja, osim druženja sa njima s vremena na vreme išta pa tražim.

Koliko neistine u svemu tome i koliko mog pogrešnog poimanja ljudi, čak i mojih najbližih.

 Ja nekako verujem da je veoma lepo održavati kontakte sa svima koji su ti dragi, koje voliš i da to nije gubljenje vremena već naprotiv, oplemenjivanje nas samih. Vrlo često nam to pomogne, a da to mnogi i ne znaju, da shvatimo da sve ono što nas možda tišti u tom trenutku je sitnica u odnosu na nešto kroz čega prolazi neko drugi baš u tom trenutku kad smo se možda sreli. A kako ću ja saznati da li je drugima teško i kako će isti saznati da li je meni teško, ako se ne čujemo telefonom, ne vidimo? Znam da većina ljudi  misli da su njihovi problemi najveći, što, ako ćemo pošteno i nije baš tako.

Potpuno mi je u redu i prirodno da svaki čovek misli prevashodno prvo na sebe, a opet, mi ne živimo sasvim sami na ovom svetu, tim pre ukoliko  imamo rodjake, prijatelje, decu.

 Koliko otuđenja medju svima nama.

I sad će možda neko da pomisli da lamentiram nad prošlošću. Naprotiv. Svaki put kada me pogodi saznanje da me ljudi, bliski rođaci, prijatelji zaboravljaju, a to je na žalost istina, ja se strašno rastužim.

 Kažu da ti se vraća ono što daješ. Što seješ to i žanješ.

 Znači, ja sam svih ovih godina umišljala da im ja dajem ljubav i pažnju jer mi se eto vraća sve ovo što dobijam, a to je ćutanje, čak i onda kada je, možda prirodno da se setiš nekog ne zato što ti je drag, već eto, što bi rekli stari ljudi, bar reda radi, za praznike, možda rodjendane, ako ih pamtiš.

 A možda ja očekujem previše od svih njih?

 Možda sam se svih ovih godina ja uredno sećala svih njih i poštovala ih, volela, sa željom da mi vrate na isti način?

 Najiskrenije, nisam se nadala da ću dobiti ovo što sad imam i ne samo sad, već dugi niz godina na žalost, a to je ravnodušnost, često zaborav.

I sad, posle ovoliko godina koliko ih imam, pitam se vredi li čovek da voli ljude, da ih uvažava, poštuje, da ih ne zaboravlja, da im i kada ne može ipak  pruži neki znak pažnje, da im do znanja da su mu dragi, važni?

Mislim da vredi, jer bogat si onoliko koliko imaš da daš.

Ja sam onda veoma bogata jer se ipak, uprkos tome što su me mnogi zaboravili ja  njih setim, često, ili kad stignem, pa ih pozovem da čujem kako su, odem da ih vidim. I bude mi lepo na duši jer znam da sam im opet dala deo svoje ljubavi koju osećam za njih.

 Ako to oni nisu prepoznali svih ovih godina, to nije do mene.

Razmišljam, treba li da stavim tačku na kontakte sa takvim prijateljima, rodjacima i potražim druge, nove možda?

O tome razmišljam evo već dugi niz godina i ništa ne činim po tom pitanju. Možda zato što, opet stari ljudi, kažu da prijatelje biramo sami, a rodjake nam je Bog izabrao. E pa sad, ko sam ja da se mešam i sumnjam u božanski izbor?

I kako da promenim prijatelje kad volim ove koje imam, a nemam?

Sve se svodi na to da idem dalje i da pokušam da budem jača no što jesam ove godine i ovog dana, a ne opet tužna jer su me neki meni dragi ponovo zaboravili, tj. zaboravljaju me uredno.

 Pa idem onda dalje. Možda će ipak biti bolje. Dao Bog.

Evo, baš tvoj poziv mi jasno govori da će biti bolje.

   Ja sam ćutala i slušala je bez reči.

Dugo sam posle razgovora razmišljala kako mora da joj  je teško da živi sama, zaboravljena od svih, a toliko je mnogo dala drugima,  toliko tuđe dece očuvala jer nije imala svoju, od kojih su neki danas čak veoma poznati ljudi i da nikada ništa nije tražila za uzvrat, a opet, zasigurno nije zaslužila da bude tako usamljena.

    Kažu, starost je teška sama po sebi, ali nekako verujem da bi bila lakša kada ne bismo zaboravili da svi mi idemo ka njoj i kada bismo uložili samo mali napor, da bar pozovemo telefonom nekog od rođaka, prijatelja zašlih u godine, da im obojimo dan i možda time prekinemo monotoniju nanizanih dana i udahnemo malo poleta, jer ako ćemo pravo, da nije bilo starosti, mudrosti,  ne bi bilo ni mladosti. I obrnuto.

TweetUP Srbija - moja grupa

          Otvorih i ja svoje blogče, mislim blog na netu, kako se to sad lepo kaže u sajber svetu. Za početak napišem sve lepo, te šta ću da pišem, te kako ću da pišem, te o čemu ću da pišem, uglavnom, papazjanija neka bi bilo, jer, nemam jednu sferu interesovanja, a to, definitivno nije dobro. Mislim, to svestrano interesovanje za sve i svašta ne pali kod čitalačke publike.
 I tako, da se, kao,  zasladimo, napisah post na temu jednog jeftinog i jednostavnog slatkiša. 
Mislim, dopašće se ljudima. Živimo u nekoj konstantnoj prostoproširenoj krizi, al, nije bilo tako.

     Moja dobra drugarica pročitala taj moj prvi post, kaže, dopalo joj se, pa me predložila za grupu, ovu iz naslova. Tako i ja, preko poznanstva postadoh član jedne grupe, ono, kao Radovan, kad je postao član biblioteke, al, opet, nije ista biblioteka.

 Što sam se obradovala kad sam postala član grupe, e to ne mogu da opišem. Ja i inače volim da imam osećaj pripadnosti nekom ili nečemu jer skoro celi život uglavnom pripadam drugima, sebi najmanje. No, neću da kukam, sama sam birala. Ovu grupu nisam, al, priznajem, imponovala mi je.

Tu su, kao bili poznati blogeri, svi iz ove naše male zemlje i ja se osetih važnom. 

 Čitam ja vredno šta ko piše, ostavljam komentare, al onako, iz duše, iskreno, učim u hodu  i pišem.

 I radujem se. Bože, kako sam se radovala kad mi blog poseti petnaestoro ljudi!!! A nemam pojma da druge posete dnevno po pet stotina, bar tako kažu. Ja im verujem. Pa iskusniji su od mene. A i brojke ne lažu. Prosto se smrznem od neverice kad vidim da je na tom i tom blogu bilo više od dvesta hiljada ljudi.

Vidim, pišu ljudi kusur godina. Pojedini baš pišu, ono, kao da su ceo život samo to i radili, imaju dara ime da im se proslavi.
 Pojedini su čitani jer su oštri na jeziku. Ja to kažem za one koji znaju da psuju. Ja ne psujem. Moja najveća psovka je uvek bila; Sunce ti kalajisano, a to i nije neka psovka, a osim tog, to je psovka od pre potopa, pa kad bih je i koristila u nekom postu, svi bi skontali da sam istrošenih godina, a to, e to je već problem.

 Kako da prođe nečije pisanije koje ima notu kabeze kad je ovo koka kola vek i generacija?

 I šta traži neko među blogerima i u ovoj grupi ko ne zna da psuje, al zato ume da upadne u patetiku, a to smara. 
I kako da neko ko nije prost, al u onom književnom smislu, ne u onom lalinskom, jer to kod njih znači glup, a dozvoljavam sebi da mislim da to nisam.
 A možda ipak jesam, kad sam se oduševila ko dete kad dobije lizalicu, nekad, sad se ne bi oduševilo ni kad bi dobilo Ipad, ili ti neki drugi I, kad sam postala član grupe?

Pa još kao, pitam za savet, kako da ja unapredim svoj blog, stavim onaj RSS, vidim, ljudi solidarni. E, al nije baš tako. Doduše, da ne grešim dušu, ima i takvih, kao i svuda i uvek, al ovaj, koji se jedno vreme bio raspisao, a ja kao verujem, dečko zna, jak je u tome, šta više, ja ne mogu da mu budem konkurencija ni pod razno ni u čemu, pa ga lepo zamolim  da mi da smernice, uradiću sve sama, al nema odgovora.
 Čestitam mu ja Novu Godinu, red je. Seti se on i obeća, al, obećanje ludom radovanje.
Eh da, i on je član grupe u kojoj sam i ja.

Znate šta je interesantno, što za bezmalo godinu dana, od kako pišem, piskaram, nazovite to kako vam drago, na svom blogu, a napisah skromnih broj postova, samo 69, dobih na sve postove ukupno 48 komentara!!

Pa se pitam u čudu pišem li ja to toliko dubokoumne redove da ljudi ostaju bez komentara ili je naprotiv to toliko dosadno da samim tim ljudi i ostaju bez komentara?

A moja grupa, volim da nešto čemu pripadam samim tim što sam u tome zovem svojim, e to je tek priča za sebe. 
Tamo ljudi najčešće lajkuju, to im ne oduzima vreme, ali mnogi to rade onako, po navici, znaju me. Znaju da sam, ako ništa drugo, bar napisala post bez slovnih, a i gramatičkih grešaka. 
Većina, onih, raspisanih ,se i ne osvrne.

Boje se konkurencije, možda i onda onako, ignorišu anonimusa. A ja još stavila onoliki cvet koji se i iz aviona vidi, kao, da me ljudi prepoznaju, a onda će tako možda da se zainteresuju.

 Loša procena, moja.

Od solidarnosti koja postoji u svakoj grupi, nema ni S. Naravno, uvek ima časnih izuzetaka.

Zašto ovo kažem?

Postavih jedan post za koji sam smatrala da je značajno da se sazna, šire. Zamolih lepo svoje kolege, drugare iz grupe da dele, šeruju, kako ko voli, ne zbog toga da bi se saznalo kako je živela život moja mama, već zbog toga što se u moru svih mogućih događanja vezanih za politiku i ekonomiju kod nas i u svetu provlače važne, vitalne stvari koje mogu koliko sutra da se događaju i ovde kod nas. Priznajem, a i navela sam, post je malo duži, ali desilo se nešto što me je u krajnju ruku začudilo. Post je prošao potpuno nezapaženo.

Sad, jesam li ja nepismena, dosadna, smarač i šta već ne, po sadašnjim trendovima, ali, kad si pripadnik neke grupe i kad uputiš molbu, da li je ljudski, drugarski, kolegijalno, da se to odradi ili sam ja to naučila u nekom drugom svetu, u nekoj drugoj galaksiji možda?

 Nećete ga naći u grupi, jer sam ga skinula posle 3 dana videvši da je prošao kao i da ga nema.

 I ne, nisam ljuta. Možda malo tužna, razočarana, a opet i srećna sam jer sam i dalje naivna što mi i dalje daje snage da istrajem, da verujem da  je život, uprkos svemu, lep i da ljudi čine grupu, a među ljudima u grupi u kojoj sam i ja ima divnih ljudi.

I volim što sam pozitivna , a ne melanholična, jer da sam melanholična onda bi mi lajkovali ili  čitali ono što napišem, a opet, da se ne lažemo, svi pišemo da bi nas čitali, al, ako treba da biram između psovki, šerovanja linkova o goloj vagini u koju se zabuljio premijer, ili najobičnjeg prenošenja na papir impresija i znanja  iz života, e onda ću uvek da izaberem ovo drugo pa nek ostanem anonimna do kraja života.

Uostalom, niko me i ne bije po ušima da budem član biblioteke tj. grupe, a niko mi nije ni bukliju kitio ( pitam se da li neki iz grupe znaju šta je buklija), da joj se priključim. 
Sve u svemu,  dobro je ipak što ne plaćam članarinu i na kraju krajeva, mogu i da izađem iz grupe kad god mi se to prohte, zar ne?

  I znate šta, uskoro će moj blog biti star jednu godinu. Čuj, rekoh star, pa on je tek u povoju, starije odojče. 
Ponosna sam što je to moje, starije odojče, pročitalo, posetilo,  do sad, skoro deset hiljada ljudi i to bez onih RSS, DRMF, JPCG i drugih pomagala, za koje ne znam ni kako se zovu jer, ne volim skraćenice, tačnije, volim kad skraćenica ima u zagradi „prevod“, što znači da eto, ipak ima ljudi, koji su možda iz nekih drugih grupa, ali su došli, zalutali, nije bitno i posvetili su svoju pažnju, izgubili svoje vreme i na tome im hvala.

Neko je jednom rekao da samo telo stari, a duh nikad. Volim što je moj duh još uvek mlad pa se ipak nosi, pliva,  sa mladim duhovima u mojoj grupi.

PS: Ako ste samo na trenutak pomislili da sam ovo napisala da biste došli na moj blog, onda niste razumeli ove redove.

 

Passau, epilog, epitaf ili neverica 4.deo

        Danas, kada je znanje iz medicinskih nauka na daleko višem nivou od onog u prošlom veku, kada je opremljenost specijalnom medicinskom opremom u medicinskim ustanovama u razvijenim zemljama na zavidnom nivou u odnosu na siromašne, kakva je naša zemlja Srbija npr., kada je farmaceutska industrija toliko razvijena da postoji veliki broj  sredstava za dezinfekciju kao i  lekovi za tretman i lečenje mnogih oboljenja, kako je smelo da se desi da u jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope, kao što je Nemačka, u  jednoj od njenih klinika, izuzetno, vrhunski opremljenoj, gde dozatora za dezinfekciju ruku ima na svakih 2m počev od ulaznog hola u kliniku,  dođe do intraoperativne infekcije hirurške rane i to bakterijom koja je harala u prvom svetskom ratu, ako se itekako dobro znalo da se to u istoj klinici dogodilo pre pet godina, po rečima lekara iz te bolnice, kada se itekako dobro znalo da je od iste bolesti u Nemačkoj umrlo 114 osoba, 1998. godine (podatak sa google pretraživača za nemačko govorno područje)?

Kako je smelo da se dozvoli da operativna rana, nakon izlečenja od Clostridium perfringensa, a ne postoje razlozi za sumnju da tako nije i bilo jer bi onda u tom slučaju da tog nije bilo, moja majka ostala i dalje na lečenju u hiperbaričnoj komori u  Neuperlach klinici  u Minhenu, dođe do druge infekcije ovog puta izazvane jednom, u hirurgiji veoma poznatom kao upornom i vrlo rezistentnom na lekove kojima se može lečiti, bakterijom Pseudomonas aeruginosa ?

Kako je smelo da se zaboravi na osnovne postulate medicine, asepsu i antisepsu?

 Jezikom običnog čoveka rečeno, zaboravilo se na dezinfekciju i sterilizaciju.

(Dezinfekcija - opšti pojmovi - Hero Inđija; 022/558-652) (Sterilizacija - Wikipedija

 Logično razmišljanje navodi na takvu pretpostavku. 

Zašto je u klinici, gde je operisana moja majka,  problem da se dobije informacija kako se i kad može obaviti razgovor sa lekarem operatorom, što je npr. kod nas, u Srbiji,  sasvim normalno i dostupno?

Nije li njegov strah, predrasuda,  od moje reakcije uslovio da se nikada za te četiri nedelje ne sastanem sa istim, ili se možda stideo, ili nije imao šta da mi kaže, objasni jer, ruku na srce, komplikacije u hirurgiji su uvek moguće i na žalost, uvek mogu i da se završe i letalno tj. smrću pacijenta.

Zašto u jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope, Nemačkoj,  u jednoj modernoj, kao iz filma opremljenoj klinici, nesrazmerno mali broj lekara, u odnosu na broj koliko ih je,  govori engleski jezik?

Imala sam priliku da komuniciram svakodnevno, u toku četiri nedelje, sa više od desetoro lekara od kojih su samo dvoje znali engleski jezik, a jedan je nešto malo razumeo.

U mojoj zemlji, Srbiji, sasvim sam sigurna da to nije slučaj. Ili su znali taj jezik, ali nisu želeli da govore o slučaju samnom.

Na kraju, želim da izrazim duboko poštovanje i zahvalnost kolektivu jedinice za intenzivnu negu u klinici Passau, koji su besprekorno negovali moju majku u toku njenog boravka u njihovoj jedinici, bez obzira na njenu starost, a  posebno Dr.W, koji je imao veliko srce i veliku dušu kako prema mojoj majci tako i prema meni.

Veliko hvala jednoj mladoj Dr. W,  sa hirurškog odeljenja, na koje je moja majka prebačena pet dana pre svog kraja. Razumela je moj bol i  jedina je od svih lekara sa kojima sam komunicirala znala engleski jezik i poslednja je previla moju majku, nakon što je ona otišla iz ovog sveta.

Nisam sigurna da je prenela moje reči svojim kolegama, tačnije glavnom hirurgu,  da im kao čovek opraštam, ali im kao neko ko pripada medicinskoj profesiji, ne mogu nikada oprostiti.

Veoma važno ! ( Zehr wichtig! Very important!)

Ove redove sam napisala sa željom da se tako nešto nikad i nikome ne dogodi, sa nadom da će se neko pozabaviti povampirenjem pojedinih bolesti koje su carevale u vreme dok nije bilo lekova kao što ih ima danas,  dok nije bilo znanja i stručnosti iz medicine na današnjem nivou i kad nije bilo medicinske opreme „svemirske“ tehnologije kao što je ima danas.

I naravno, ovi redovu su takođe, posvećeni mojoj mami.

Passau, grad u kojem su usahle jedne zelene oči - 3. deo

 Bogojavljenska  noć je. Napolju sneg pada, a meni san neće na oči evo već duže vreme. Konačno ustajem, sedam za kompjuter i pišem ove redove zbog kojih sam se danima dvoumila treba li da ih  napišem ili ne, ali je onda želja da se sazna istina pobedila.

Priča je sled prethodne dve o Passau, prelepom  gradu u jugoistočnom delu Bavarske, gradu na tri reke, u Nemačkoj, u kojem je moja majka radila, živela i u kojem je na kraju i umrla.

      Skoro ceo  svoj radni vek moja majka nije znala za bolovanje. Radila je sa povišenom  temperaturom, upalom pluća, a od gripa se uvek lečila i izlečila na nogama, radeći. Neću reći da je to bilo pametno, a ni korisno, jer su se posledice takvog odnosa prema sopstvenom zdravlju, osetile kod nje u kasnijim godinama.

      Moja mama je odsustvovala sa posla samo ako je trebalo  da ide na neku operaciju, a njih je, u njenom životu, na žalost,  bilo podosta. I nikad se nije plašila operacije. Valjda zato što je verovala lekarima, njihovom znanju i umeću. Kako našim, u otadžbini, tako isto i lekarima u Nemačkoj. Nikada nije rekla ni jednu ružnu reč na račun lekarske profesije. Naprotiv. Izuzetno je cenila sve koji su se bavili medicinom, valjda zato što sam i ja pripadala istoj branši.

     Godine su se nizale. Sa odlaskom u penziju njeni zdravstveni problemi su se uvećali. Kao i mnogi  penzioneri, nosila se isprva sa povišenim pritiskom i srčanim problemima, onda je došao na red emfizem pluća, pa insulin zavisan dijabetes,  da bi se završilo pojavom carcinoma na bešici, koji joj je operisan u klinici u Passau laserskom metodom,  tri puta. 
Zatim je na red došao karcinom pluća, zbog kojeg je izdržala tri nedelje teške hemoterapije, sada već u poodmaklim godinama. Imala je tad 76 godina.

Karcinomi, to se u medicinskom svetu zna, sporije napreduju kod starijih pacijenata, a neretko se i završavaju remisijom, pa i konačnim izlečenjem.

     Tako je moja mama živela sa svoja dva carcinoma kao sa najboljim prijateljima uredno pijući lekove, slušajući savete  i živeći svoj starački život i dalje na relaciji Passau – Perlez.

     Kada je bila u Passau dok su je noge služile, išla je na  izlete autobusom u razne delove Nemačke, koji se tamo često organizuju za pripadnike trećeg doba.

    Nikad joj nije bilo teško da putuje i po 12h, po sistemu od kuće do kuće, koji privatni prevoznici organizuju za naše gastarbajtere, da bi došla na godišnji odmor, kako je ona to govorila, u Perlez i da bi provela izvesno vreme sa nama, svojom decom i unucima  u letnjim mesecima. 
No ipak se veoma uredno vraćala u svoj Passau jer su je čekale redovne kontrole njenog zdravlja.

     Učlanila se u društvo za borbu protiv raka u Nemačkoj, bila je dugogodišnji prijatelj, donator, u okviru svojih mogućnosti, deci sa posebnim potrebama, takođe u Nemačkoj, ali i u Srbiji, svojoj otadžbini, nije zaboravila na zdravstvo.

     Donirala je auto za perlešku zdravstvenu ambulantu, da bi ekipa, koju čine doktor i sestra, mogli brže da stignu do  pacijenta na terenu.

      O tome nikada nije govorila, ali ja osećam potrebu da to sada kažem, iako je moja mama živela po onom starinskom principu; da ne zna desna, šta radi leva ruka.

     Kako je bila vesele prirode, uvek spremna za šalu i pesmu tako joj se i život odvijao nekako ustaljeno i smireno, uprkos brojnim zdravsvenim problemima. No, kako nevolja ne ide sama, kao višnja na torti, pojavio se novi karcinom kod moje mame, karcinom levog bubrega.
Znalo se i kako je došlo i zašto do njegove pojave, kao što se odmah znalo da će morati da se operiše jer je pravio probleme. Naime, stalna makrohematurija (pojava krvi u urinu), iscrpljivala je već godinama i bolešću iscrpljen organizam moje mame. Ipak, ona se nije predavala, a ni predala.

      Na predloženu operaciju odrstanjivanja obolelog bubrega je pristala odmah, tim pre, što joj je rečeno, a što je i istina, da je to, danas, u sadašnjim uslovima i razvoja medicine,  jedna rutinska operacija. Nefrektomija, hirurško odstranjivanje bubrega kod moje mame, je i trebalo da bude rutinska operacija, ali na žalost, nije ispalo tako.

Na zapadu se zakazane operacije sasvim normalno rade i u poslepodnevnim satima. Tako je i mojoj mami ova poslednja operacija bila urađena posle podne, jednog petka u oktobru prošle godine. Kako su mi rekli, odmah posle operacije, sve je prošlo u redu, po protokolu. 
Moja mama se probudila iz anestezije bez problema. Sutradan, posle 24h boravka na intenzivnoj nezi,  je prebačena na odeljenje. Čule smo se telefonom, petnaest minuta po njenom dolasku u sobu na odeljenju. 
Govorila je da je dobro, da je malo boli. Ja sam joj rekla da se odmara, da se ne kuraži previše, znajući da će ugrabiti prvu priliku da uradi sve što može sama, bez tuđe pomoći.

Tada sam poslednji put čula glas svoje majke. Sve je krenulo po zlu.

Posle 48h od operacije, kada su joj radili prvi zavoj, u nedelju posle podne, konstatovali su tešku infekciju rane. Bris koji su uzeli, a koji je bio gotov posle 48h, u utorak,  nije bio dobar.
Rana je bila inficirana bakterijom Clostridium prefringens, (Clostridium perfringens - Wikipedia, the free encyclopedia), bakterijom izazivačem gasne gangrene.

Kako sam svakodnevno, najmanje po tri puta dnevno zvala bolnicu da saznam šta se dešava sa mojom mamom, tako sam saznala da je došlo do ove infekcije jer je to, bukvalno slučajno, izletelo, osobi sa kojom sam razgovarala, baš u taj utorak, po dolasku rezultata.

Prethodnog dana, znajući da moja mama nije dobro, pitala sam doktorku treba li da dođem odmah, ona je rekla da ne bi znala da mi da odgovor na to pitanje, da bi, kada sam sa istom doktorkom razgovarala sutradan uveče, rekla: “Dođite“.

Tog  dana sam joj rekla da sam  viša medicinska sestra, samo iz razloga da bismo se što bolje razumele.

Naravno da sam odmah otputovala za Nemačku, u Passau.

Stigavši, samo sam ostavila svoj kofer u mamin stan i odmah otišla u bolnicu gde me je čekalo novo, neprijatno iznenađenje.

Kako  bakterija koja je izazvala infekciju rane nije reagovala na terapiju određenom vrstom antibiotika, to su  odlučili da je leče čistim kiseonikom, u hiperbaričnoj komori.

 Ipak, uspela sam da je vidim, na tren, dok su je vozili na kolicima kroz hodnik, da bi je hitno, helikopterom, prebacili u Minhen, u Neuperlach kliniku.

 Bila je u medicinskoj „komi“, sa svim mogućim cevčicama koje se aplikuju kod teških bolesnika.

Ko nije iz struke, rekao bi da vidi pacijenta kao iz američkih filmova na temu urgentne medicine.

 Ona mene, nije mogla ni da vidi, ni da čuje. Bio je petak.

 Igrom slučaja mamine prijateljice koje sam poznavala su takođe bile van Passaua, na odmoru u Srbiji. Bila sam potpuno sama, u tuđem svetu, u tuđem gradu, u stanu koji je bio prazan bez moje mame. O nemiru u duši, ne bih.

U ponedeljak sam otišla u Minhen da vidim moju mamu. Razgovarala sam sa jednim mladim, veoma otresitim lekarem  Dr A. Bogu hvala, znao je engleski i sve mi je lepo objasnio.

Lečenje je bilo uspešno. Mama je imala 3 terapije u hiperbaričnoj komori. Clostridium je uništen i na svu sreću nije uspeo, po njegovim rečima, da oslobodi kardiotoksin (poznato je da Clostridium perfringens oslobađa 12 toksina).

Njeno stanje je bilo stabilno, ali što se same rane tiče, defekt je veliki ( 45x18cm) i postojao je i otvor na peritonealnoj membrani ( trbušnoj maramici). 
Dr A. nije znao da mi kaže koliki je taj otvor, jer mi, rekao je, prenosi reči kolege hirurga, dok je on specijalista za hiperbarično lečenje.

 Posle sedam dana boravka u klinici Neuperlach u Minhenu, moju mamu vraćaju, na moju žalost, na kliniku u Passau, na odeljenje za intenzivnu negu.

    Bila je na aparatu za veštačko disanje, sa infuzorima mnogih lekova, monitoringom za praćenje vitalnih funkcija, drenažom rane, urokateterom,  kasnije nazalnom sondom i analnim kateterom, povremeno, više puta,  sa pokretnim aparatom za hemodijalizu jer je zdravi bubreg filtrirao samo tečnost, ali ne i ureu i kreatinin iz krvi, često visoko febrilna, nesvesna ni sebe, ni okoline i dalje uspavana u tzv. medicinskoj komi jer su joj svaki drugi dan, pod anestezijom  radili nekrektomiju rane (otklanjanje izumrlih delova tkiva izazvanih clostridijalnom infekcijom) u operacionoj sali.

Usput, kao šlag na torti, došlo je i do pojave rane od ležanja, dekubitusa, na sakralnom delu kičmenog stuba koji se takođe morao vrlo brzo previjati svaki drugi dan.

Bila je, kako bismo mi, koji smo radili u bolnici, na hirurgiji, ili na odeljenju intenzivne nege rekli, veoma težak bolesnik.

Ja to mogu odgovorno da kažem jer sam od celog svog radnog staža, a nije bio kratak iako je prekinut odlaskom u invalidsku penziju posle teške operacije, radila 20 godina na hirurgiji, od toga, deset godina na plastičnoj hirurgiji jedne beogradske i svetske renomirane bolnice i deset godina na oralnoj hirurgiji u jednom beogradskom domu zdravlja koji je prvi u Srbiji dobio i radio po ISO standardima.

 Nepotrebo je da naglasim da sam postulate rada na hirurgiji, ali i u medicini, apsolutno morala  da znam, da bih svoj posao obavljala pre svega lege artis ( poštujući nauku), a najposle savesno i odgovorno.

   Svakodnevno sam obilazila svoju mamu, poštujući pravila određena za odeljenje intenzivne nege klinike u Pasau. Svakodnevno sam imala i razgovore u vezi njenog stanja i zdravlja sa dežurnim lekarem, anesteziologom, ali ni jedan jedini put, za svih 30 dana, koliko je moja mama izdržala posle operacije, nisam uspela da stupim u kontakt sa lekarem, hirurgom, Dr. A.  koji je operisao, ili sa nekim od lekara, hirurga, koji su joj radili operativno previjanje rane, kako oni to tamo, u klinici Passau zovu OP, iako sam to svakodnevno tražila, molila.

Moram da naglasim da ne znam da govorim knjiški, gramatički, nemački jezik.

Nemački jezik sam naučila, u pokrajini  Donja Austrija (Nider Östereich), kao petnaestogodišnja devojčica kada sam prvi put bila na raspustu, kod moje mame. Znanje nemačkog jezika obnavljala sam svakog leta i zime u toku svoje srednje škole, a i kasnije, komunikacijom sa zetom Austrijancem,  kao i prijateljima iz Nemačke.

Govorili su, da se sasvim solidno snalazim i da mi je vokabular bogat.

To isto, govorili su i lekari u klinici Passau sa kojima sam svakodnevno komunicirala, mada, moram da naglasim, da je i znanje latinskog, stručnog jezika, olakšavalo naše uzajamno sporazumevanje.

Ono što sam htela da kažem ovim redovima je, da je sasvim sigurno, da su razumeli da insistiram da se vidim sa nekim od hirurga, ako već ne mogu da se vidim sa onim koji je operisao moju mamu, tim pre, što se posle samo 5 dana od njenog povratka iz Minhena, pojavila nova infekcija rane, ali ovog puta drugom bakterijom Pseudomonas aeruginosa (Pseudomonas - Wikipedia, the free encyclopedia), u hirurgiji dobro poznat i kao Bacillus piocianeus i to nakon postavljanja mrežice na defekt peritonealne membrane.

    Previjanje moje majke bilo je obavljano u operacionoj sali, svaki drugi dan, pod anestezijom i nakon završetka redovnog operativnog programa.

 To nije  i ne bi bilo sporno, da se ona iz Minhena nije vratila sa potpuno čistom ranom, što je iziskivalo jedan oprezan i poseban, strogo sterilan tretman, ako se imalo u vidu da je pre toga već imala infekciju iste te operativne rane i ako se znalo čime je rana bila inficirana.

     Poradovala sam se kada se kod moje mame uspostavilo spontano disanje, nakon tri nedelje, posle čega su joj uradili traheostomu ( otvor na dušniku koji ima komunikaciju sa spoljašnjom sredinom) i preko koje je spontalo izdisala.

    Za sve to vreme moja je mama i dalje bila nesvesna iako su mi lekari, anesteziolozi u intenzivnoj jedinici gde je ona ležala,  svakodnevno tvrdili da je doza za njeno tzv. medicinsko spavanje, smanjena na minimum.

Usput, sve vreme su bili u čudu, kako još uvek opstaje, živi,  pored toliko postoperativnih komplikacija.

Govorila sam da je moja mama borac, da se nikad ne predaje, ali da na žalost, ne zna, da je ovu bitku izgubila.



      Ovog leta, u Perlezu, dok smo sedele kao i uvek ispod dunje, u hladu, jednog predvečerja, rekla je da bi želela da poživi bar još dve godine. Sve je govorilo da će joj se to i ostvariti. Ali, nije.

Njen život se ugasio pet nedelja posle duge, neravnopravne borbe njenog organizma sa postoperativnim komplikacijama.

 Moja mama nije umrla  od  tri karcinoma od kojih je bolovala, ili od problema sa srcem koje je imala dugi niz godina i  nije umrla od starosti iako  jeste bila stara.

Moja mama je umrla zbog posledica komplikacija nastalih intraoperativnom infekcijom, infekcijom gasnom gangrenom, bolesti koja je harala tokom prvog svetskog rata.

Moja mama je u dvadesetprvom veku, završila svoj život kao nesrećan slučaj, jer to se tako vodi tamo gde joj je operacija urađena.

Do njenog poslednjeg dana nisam imala prilike da se sretnem sa lekarem koji je bio na čelu tima koji je operisao moju mamu.

Moja mama počiva u miru, na Siškom groblju u selu Perlezu, u Banatu, u svojoj otadžbini.

Završila je svoj gastarbajterski život i oprostila se zauvek od prelepog grada Passau, grada sa tri reke,  u kojem je živela i odživela  više od četiri decenije svog života.

Passau, jedan proživljeni život 2.deo

           Passau je mali grad u Bavarskoj,  u južnom delu Nemačke, u koji je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, oduševljena njegovom lepotom, odlučila da, trbuhom za kruhom, nastavi svoj gastarbajterski život  moja majka.

Oberhaus Passau

          Bila su to vremena u kojima smo svi živeli u jednoj zemlji bratstva i jedinstva i u kojoj je, čak i danas poneki tako pričaju, tekao med i mleko. Po tome, nekako dođe, da je moja mama otišla tamo, u Passau,  tražeći preko hleba pogače. No, nije bilo baš tako.

Moja majka je, posle 14 godina rada, postala višak radne snage, zamislite, kao prodavac na pijačnoj tezgi, jednog ondašnjeg vodećeg trgovačkog preduzeća. Kada bi pričala, veoma retko doduše,  zašto je došlo do toga da ostane bez posla, svako iole malo obrazovan bi shvatio da je bila izložena beskrupuloznom mobingu, kako se to danas stručno naziva, a onda su to, samo šaputajući govorili, da je to mentalno maltretiranje na poslu, začinjeno i po nekom ucenom.

         Moja majka je bila veoma lepa i mlada žena u to vreme, sa prelepim zelenim očima, crnom prirodnom talasastom kosom, udata do duše, ali to nije ometalo neke određene strukture, kako su se nazivali u to vreme ti drugovi, da ušićare ako mogu, zaštićeni svojim položajem, a i “debelom” zaleđinom, po nešto, onako, sa strane.

Kako to kod nje, moje majke, nikako  nije prolazilo, e onda su se Vlasi dosetili pa je premestili sa mesta poslovođe prodavnice na mesto pijačnog prodavca na Cvetkovoj pijaci, a najposle , kako je ona istrajavala, a njihov bes rastao, našli su modus da je i oteraju sa posla tj. da joj daju otkaz.

Dotične strukture nikako nisu htele da shvate da je moja majka imala dignitet ili ti, samopoštovanje, jer, Bože moj, to je bilo rezervisano za njihov soj, a ne za radničku klasu.

        U to vreme ja sam završavala osmi razred osnovne škole i spremala sam se za upis u gimnaziju ili učiteljsku školu.

No, kako su deca tada često upisivala srednje škole po želji svojih roditelja, tako sam i ja upisala srednju medicinsku školu, jer, govorili su,  šta ću biti posle gimnazije? 
Sa srednjom školom imala bih obezbeđen posao, dok bih sa gimnazijom morala da se školujem i dalje, a to dalje, u radničkoj porodici kojoj sam i ja pripadala, gde je moja mama ostala bez posla, bilo je veoma daleko i  nezamislivo.

Tako me moja mama opremila za polazak u prvi razred srednje škole i nakon nekoliko dana po mom polasku u istu, otputovala u  Austriju, u potragu za novim životom, novim poslom i novom egzistencijom koja bi meni i mom bratu obezbedila udobniji i bolji život.

Klosterneuburg

       Započela je svoj, mnogi gastarbajteri kažu, težak život uz gorak hleb u malom, prelepom gradiću Klosterneuburgu, udaljenom od Beča samo dvadeset minutnom vožnjom međumesnim vozom, koji je polazio sa stanice, onda, a i danas znane pod imenom Franz Josef  banhof. Tu, u tom mestu je radila skoro šest godina, ali je, nakon jednog izleta do prelepog grada na tri reke, Passau, odlučila da se preseli u isti i da tu nastavi svoj gastarbajterski život.

Tu je živela i radila, ostvarila svoje pravo na penziju, vraćala se kući, onda u Jugoslaviju, kasnije u Srbiju, ali se nikada nije sasvim vratila.

Kada je pošla u inostranstvo imala je 37 godina. Van svoje domovine, bolje rečeno otadžbine, Srbije, provela je 47 godina. 
Više je živela, kako ja to volim da kažem u Evropi, nego na Balkanu.
 Proputovala je Nemačku uzduž i popreko, kupala se u  Severnom moru, banjala se u raznim banjama Nemačke, a opet sve to, nije nikada radila u svojoj otadžbini.

 I onda, a i sad, ponekad se zapitam zašto je to bilo tako, a jedini odgovor koji mi uvek dolazi u pamet je da joj se sređen život, u sistemski sređenom društvu dopadao  više nego ovaj naš, kako u socijalističkoj bivšoj zemlji, tako i u ovoj novokomponovanoj koja baulja u potrazi za sobom samom, sa jednom nogom u prošlosti, pogleda uprtog u budućnost, stojeći u stvari u mestu, kao čovek izgubljen u magli.

I ono što sam odavno shvatila je da mi je uvek i užasno mnogo nedostajala.

Jeste da je moja mama dolazila relativno često, jer je znala da bane iznenada, da nas, kao iznenadi, kao i za sve njihove kraće ili produžene praznike, a njih je, na moju sreću bilo, ali,  to je  za mene bilo uvek prekratko vreme i vreme koje je meni uvek ličilo na praznik, znači, nije imalo nikakve veze sa običnim životom i običnim dešavanjima koje prati svaki život.

 Iako sam imala obezbeđenu egzistenciju, ja nisam imala svoju mamu pored sebe.

 Nisam imala rame za plakanje kad mi je bilo potrebno, mene nije čekao skuvan ručak, večera, opran veš, upaljena peć u hladnim zimskim večerima kada se promrzla vratim iz svoje škole nošena severcem sa Zvezdare do moje ulice, nisam imala sa kim da podelim tajne o prvoj ljubavi, prvim razočarenjima, meni niko nije išao na roditeljske sastanke, nije me niko ni hvalio, ni kudio.

 Ja sam, kao i mnoga deca drugih gastarbajtera, koja su ostala kod „kuće“  i koji najbolje razumeju o čemu mislim dok sve ovo pišem, a trudim se iz sve snage da ne budem previše patetična, rasla kao nevidljivo dete.

To vam je ono kad znate da imate dete, ali vam ono ne pravi probleme, jer je dobro, vredno itd. pa onda i nemate baš puno posla oko njega. A ja sam se strašno  mnogo trudila da budem dobra, da budem primećena od mojih roditelja, moje mame, a opet, trudila sam se da joj ne otežavam ionako težak život koji je živela u tuđoj zemlji, govoreći tuđ jezik i poštujući nimalo laka pravila života nametnuta gastarbajterima, koji su svi bili, kao, lepo prihvaćeni, ali su morali da se dokazuju opet, pa ponovo, pa..uvek.

       Nije moja mama imala baš sladak život u toj obećanoj zemlji Nemačkoj, kao što mnogi misle. Radila je razne poslove dok se na kraju nije zaposlila u državnoj firmi, gde joj je, kao i ovde, bilo najbolje.Ali, uvek je od života uzimala ono najbolje i živela je bez roptanja.

Uvek vedra, nepokolebljivo optimistična, govoreći često svoju izreku: “ Dugo je do života“, što je u suštini trebalo da znači da ima još puno do kraja života i da se život treba živeti sa svim što on donosi, lepo ili ružno, jer nas sve u suštini uči i od nas čini bolje ljude.

Moglo bi se reći da je bila omiljena osoba kako kod naših ljudi, tu mislim na ljude sa svih prostora bivše zemlje, Jugoslavije, tako isto i kod Nemaca.

Svi su je voleli i cenili kao velikog radnika, kao čoveka koji ide u korak sa vremenom, mada ja mislim da je ona često bila i ispred svog vremena, kao čoveka čija je svaka reč imala svoje mesto i težinu koju je trebalo da ima u datom trenutku, a opet, reč koja nije povređivala več, učila ili lečila.

Ona opet, nakon što je obudovela, živela je neki ležerniji život radosna što ima nas, svoju decu, srećna zbog svojih unuka koji su svi dobri i uspešni ljudi i posebno ponosna na svoje praunuke jer su joj, kako je znala da kaže, zaokružili život.



Moja mama u Perlezu

Živela je na relaciji Passau - Beograd, ili Passau - Perlez, selo u ravnom Banatu gde je, iako veoma bolesna, kako je govorila, dolazila  poslednjih godina na godišnji odmor, u kuću, koju je meni kupila.    

       Moja mama je imala dve domovine i dva voljena grada: Beograd,  u kojem je bila rođena i za koji su je vezivale divne uspomene i Passau, grad u kojem je živela poslednjih 41 godinu, vraćajući se iz njega  u Srbiju, otadžbinu,  a ne vrativši se nikad. Ona je volela i Nemačku i Srbiju, moglo bi se reći isto kao što se vole deca. Voliš ih isto, a opet različito, ali identičnim intenzitetom i nesmanjenom ljubavlju.

Bila je žalosna što mnogo tog nije u Srbiji kao u Nemačkoj, a opet, smetalo joj je što tamo nema ovog našeg šmeka počev od temperamenta naših ljudi pa do mirisa svega; cveća, povrća, vazduha..

No ipak, volela je Passau gde se osećala, svetski, što i nije bilo daleko od istine. Cenila je red i vrednoću njegovih žitelja, sređenost i čistoću i veoma je cenila njihovo zdravstvo, posebno poslednjih godina kada je teško obolela i kada je nastavila da živi svoj život punim intenzitetom u „društvu“ prvo dva, a potom i trećeg karcinoma.

Reka Dunav u Passau

       Pomislim često da je crpela neku snagu iz grada u kojem je provela toliki niz godina, iz Passaua, iz jačine tri reke od kojih je jedna bio Dunav, reka koja teče i kroz mamin rodni Beograd.

 Bog sveti zna.

PS: Gastarbeiter - bukvalno prevedeno znači radnik u gostima. U suštini znači radnik iz strane  zemlje.

Passau - drei flüsse stadt - 1. deo

Passau -City on Three Rivers

Passau - grad na tri reke

O Passau se skoro sve može saznati putem  internet stranica o tom gradu, ali ovo je moja priča iz tri dela o gradu Passau, gradu koji je obeležio život moje majke i moj život.



Passau, prelep stari Bavarski  grad, na samoj granici Nemačke sa Austrijom, na obalama reka Dunav, Inn i Ilz ( Ilc), zbog čega ga često nazivaju i Venecijom Nemačke.

 Passau pleni svojom lepotom. Grad pomalo podseća na neki mediteranski grad, jer u svom starom delu ima puno popločanih uskih uličica  sa lučnim prolazima ili manjim pasarelama između kuća.

Ilzstadt

Kako se prostire na obalama tri reke, tako i shodno tome ima tri gradska jezgra; Altstadt, koji zauzima desnu obalu Dunava i levu obalu reke In,  Ilzstadt, koji se nalazi sa obe strane reke Ilz (Ilc), koju stanovnici grada još zovu i crni Ilc, jer je reka tamne, zagasito braon boje.

Na ušću reke Ilz plove parovi  labudova vrlo naviknuti na prisustvo turista ili većeg broja ljudi.



Innstadt

Treći deo grada je deo koji   se zove Innstadt. Nosi ime po reci  In  jer se nalazi duž njene desne obale. U ovom delu se nalazi veliki broj muzeja kao i manastir, crkva, Marijahilf koji ima jedan centralni i sporedni ulaz. Sporedni ulaz je  zasvođen hodnik sa preko 300 stepenika koji simbolizuju Hristov uspon na Golgotu. Na zidovima su prikazi, ikone, iz Hristovog života.

U jednom delu Innstadta se nalazi i stari granični prelaz između Austrije i Nemačke na kojem se danas nalazi poslednja stanica jedne od autobuskih linija gradskog autobusa.

Prva levo je Ilz, Dunav je u sredini

Prvi put sam videla uliv  tri reke jedne u drugu tj. treću, gledajući ih  sa tvrđave Oberhaus, koja se nalazi visoko iznad grada, na levoj obali Dunava, u delu koji pripada Ilzstadtu. Sa terase tvrđave se  pruža predivan pogled, panorama celog  grada. Tada nisam mogla da ocenim koja se od reka uliva u koju. Delovalo je kao da se Dunav uliva u In, a ne In  u Dunav, mada, sama reka Ilz, onako uža od obe, nedvosmisleno, svojom zagasitobraon bojom utiče u Dunav.



Dunav je kod Passaua, takođe tamnije smeđe boje i samo nešto širi od Ina, koji mu sa svojom zelenoplavom bojom vode donosi neku svežinu i koja dugo prati tok Dunava kao veće reke, što opet na neki način govori da Dunav ipak prima obe reke u svoje talase.

Ušća reka tj. utok sve tri reke, se mogu u letnjoj sezoni lepo videti „šetnjom“ brodom, mada brod ne plovi uzvodno Inom. Da li je to zbog same jačine toka Ina ili zbog nečeg drugog ne bih znala reći.

Passau je univerzitetski grad, pa samim tim deluje kao da je njegovo stanovništvo izuzetno mlado. Opet, mogu se videti i pripadnici trećeg doba kako udobno sede u mnogobrojnim kafićima ispijajući svoje kafe, ćaskajući međusobno uz veoma ukusne bavarske kolače.

Saobraćaj u gradu je izuzetno uređen. Autobusi idu tačno u određenom vremenskom intervalu, kašnjenje je moguće u rasponu minut, dva. Kupljena karta za jednu vožnju važi i za presedanje u drugom pravcu, u roku od jednog sata.

Grad je jedna velika, lepo uređena bašta gde se zelene površine, a i same bašte, balkoni, prozori sa cvećem,  neguju veoma uredno i znalački, što navodi na zaključak da ljudi u Passau veoma vole cveće.



Šetalište pored reke Inn

Omiljeno sredstvo prevoza, naročito studentima, je bicikl. Ako se ima u vidu da je konfiguracija tla, terena na kojem grad leži, brežuljkasta, kako ja volim da kažem, uzbrdo, nizbrdo, to možda ukazuje na izvesne poteškoće, ali, nije tako. Očigledno je da su u pitanju bicikli koji mogu da savladaju velike uspone, a ulice u Passauu, su uglavnom pod velikim nagibom. Svakodnevno se mogu videti i poštari kako kroz ove ulice lagano raznose poštu na svojim žutim biciklima.



Passau ima veoma lepo uređenu pešačku zonu sa bogatom kulturno umetničkom ponudom na otvorenom do kasne jeseni pa čak i do samog Božića. 
 Svetski poznati butici su nezaobilazni dekor grada, a od pre nekoliko godina se u samom centru nalazi veoma lepa zgrada „Stadtgalerie“, koja je pandan svetskim šoping molovima.

Pogled na Rathaus sa Dunava

 Zgrada opštine Passau, Rathaus,  stara je  više od 5 vekova na kojoj su murali Bavarskog kralja Leopolda, kao i princeze Sisi, austrijske carice Elizabete, majke prestolonaslednika Rudolfa koji je okončao svoj život u Majerlingu sa svojom voljenom. Bavarci su veoma ponosni na svoju princezu Sisi, ali je ne manje vole i sami Austrijanci.

Na spoljašnjem zidu opštine mogu se videti oznake koje pokazuju kada je nivo Dunava bio najveći tj. kolike su bile poplave, što ovde nije retkost. Daleke hiljadu petstotina i neke normalni  nivo Dunava je  čak bio viši od 15m. Zgrada opštine i danas radi najnormalnije kao da  je tek  juče sagrađena.

Ljudi u Passau  su vrlo susretljivi i ljubazni.

Passau je turistički grad sa neprekidnom turističkom sezonom i samim svojim izgledom, a i promišljenom turističkom ponudom je jedan od najposećenijih gradova Nemačke.