Bezumlje

Imam jednu, često pomislim, lošu osobinu. Uvek pokušavam da pronađem neku, malecku bar, olakšavajuću okolnost za nečiju grešku. Da mogu da razumem, prihvatim ponekad, iako se zdrav mozak opire tom.

Ne bih ni pisala o tome, jer potencirati nešto, davati mu mnogo veći značaj no što je  poželjno, nije dobro. Ovog puta, nagomilalo mi se nezadovoljstvo i stoji mi kao oveća knedla u grlu. Nikako da je progutam.

 Nema opravdanja da bih je  progutala. Bar mislim da za ta, sad već sasvim sigurno nedela, ne greške, nema opravdanja.

Šta je to što me poremetilo u ove vrele julske dane?

Prvo su to bile afričke grlice.

O ne, varate se da su mi te mile ptice bilo čime naudile. Suprotno tome, mi smo njima naudili, mi, ljudi, neljudi. Bolje reći, oni.

Ove male nemoćne, a sasvim korisne ptice, kojima preti istrebljenje bile su tema rasprave u našem parlamentu. “Umni” ljudi su raspravljali treba li da se lovcima iz inostranstva dozvoli odstrel ovih ptica.

Neki rekoše da treba, tim pre što to i nisu naše, autohtone ptice, već su tu samo u preletu, u gostima. Tako,    po sistemu šta nas briga kad nisu naše, ili ti, neka komšiji crkne krava, po našem  “dobrom” starom, oprobanom običaju ponašanja, tako je kao zabranjen, a posle, ipak dozvoljen lov na afričke grlice.

Sad, mirne duše, lovci iz Italije i okoline, mogu lepo, serbez, da dođu i za 2,5 E po komadu, da se naubijaju grlica koliko im duša hoće.

Naši “umni” bezumni poslanici u narodnoj skupštini, koje smo mi, obični ljudi birali, su se eto, sasvim lepo i “čista” obraza oglušili o volju nas, koji smo ih birali i koji smo  njima i svim nadležnima uputili peticiju da se spreči GENOCID grlica na našoj teritoriji, ali avaj. Bezuspešno.

Pa ko smo mi da se u njihov posao mešamo?

 Oni su ljudi “od zanata” za donošenje takvih i sličnih odluka, posebno, kad su pare koje će da popune državnu kasu, čitaj, i njihove džepove, da napune.

Kakve grlice, kakvi bakrači i peticije?

Ne zna raja dalje od nosa.

I ne zna. Jer da zna, da je znala, ne bi izabrala te secikese, sebičnjake, folirante i prevarante u najviše državno telo.

Šta je tu je. Grlice nismo spasili, a oglasili smo se sasvim dovoljno glasno da nas i svet čuje. No ovi, što je trebalo da nas čuju su se napravili gluvi.

Onda su posekli hrast. Ni manje ni više, star šeststotina godina. Šest vekova staro, sveto drvo, zapis, kako se takvo drveće zove ovde, u zemlji u kojoj živimo i mi i oni, „pametnjakovići“ bezumnici.

Šest vekova je to drvo raslo baš tu gde je raslo u selu Šarani, zaseok Savinac.

Nije vredelo ništa od svih istorijskih događaja i ličnosti koje su poznate iz tog kraja koje su, kao i taj hrast, bile znamen tog kraja. Ne.

MORALA se sprovesti u delo nečija „grandiozna“ ideja da drum mora proći baš tu, gde raste taj šestostoletni hrast i nikako drugačije.

Taman posla da se trasa tog druma pomeri levo ili desno, ili da se možda, napravi krivina, oko samog hrasta, kao što se to sasvim normalno radi u normalnim državama gde ljudi normalno brinu o prirodi, a posebno o ovakvim raritetima kao što je to bio ovaj šestostoletni hrast.

Da ima primera kako se čuvaju ovakvi retki primerci živih starih stabala, ima.

Тамилаури храст  (14. век) налази се у Естонији и заштићен је законом од 1939., док је естонско Министарство шумарства откупило околно земљиште 2009.

Један велики храст, стар преко 800 година налази се у Енглеској, у чувеној Шервудској шуми. 

У 2002. години храст је стављен на листу „британско омиљено дрво.( Vikipedija)

 Ma šta sad mi treba, kao, da nekog oponašamo? Kao da nismo dovoljno pametni, ma najpametniji smo. Toliko smo pametni da smo eto, doneli odluku da pelcujemo,  tj. kalemimo taj hrast i eto, dobićemo opet „isti takav“.

Heej živote i pameti!

Ubiše se ljudi od nauke da „proizvedu“ zlatni bor ali...

I tako su nam prodali rog za sveću. Nemamo više šestostoletni hrast, ali ćemo imati isti takav kad poraste.

Džabe ste krečili!

Tačnije, džabe peticije, protesti građana, ma džaba sve bre rajo nedopevana kad mi drmamo jer nam se može. I ko ti je kriv rajo što si nas izglasala pa nam se sad može da vedrimo i oblačimo kako nam se prohte i kako nam se hoće?

Šta sad ti tu nama o značaju neke tamo, starudije, zapisa, pričaš i mumlaš kad mi hoćemo da ovu državu i tebe rajo, odvedemo u progres. U bescenje.

Malo im bilo. Treba još nedela uraditi da se namire pohlepni, bezumni apetiti.

Zatrpaše i arheološko nalazište, baziliku,  iz druge polovine četvrtog veka kod mesta Crvena reka, zaseok Špaj, lokalitet Kladenčište.

 Kome treba crkva i sve ispod i oko nje staro sedamnaest vekova? Nama ne  treba. Mi gledamo u budućnost.  Put je daleko važniji od iskopina. Nema veze što ih retko ko ima. Nema veze što bi se za to čulo nadaleko.

Pa šta, kad smo mogli da samo u Nišu i njegovoj bližoj okolini izgradimo fabrike na temljima istorije kojom se malo ko može podičiti, da ne kvarimo tradiciju, opet ćemo.

Drum je važniji. A to, što se ti rajo buniš, pišeš peticije, oglašavaš se, to je ponajmanje važno. Koridor 10 mora da zaživi. Evropa nema cenu.

Naša istorija je bezvredna, progres je važan.

I tako, ode i bazilika. Zatrpali je.

Ama ljudi, zatrpali smo je po protokolu, sve po redu i zakonu, „viču“ bezumnici!

Daleko vam lepa kuća i vaši zakoni „gospodo“ poslanici, bezumnici.

Niste samo pljunuli na svoju istoriju i istorijske artefakte na ovim prostorima koji su ostali iza naših predaka, kao i na prirodu koja sasvim sigurno zna bolje od vas zašto je uredila da afričke grlice baš ovde, kod nas, budu u gostima.

Pljunuli ste na sopstveni narod i njegovu volju. Pokazali ste svu bahatost i bezobrazluk vlasti, a  bezvlašća.

Sigurno niste razmislili, više verujem da niste znali, za onu staru, kinesku izreku: 

"Budi oprezan dok se budeš peo do vrha, javi se svakom pored kojeg prođeš, jer kad budeš silazio, neće biti nikog da te pozdravi"!

PS: Slike su, kao i uvek sa Google pretraživača ;)