Za siromašne i putnike namernike

“Gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi, a drvo je blagorodno, pa će da nagradi”! 

Ukoliko me pamćenje dobro služi, ovo su stihovi našeg Čika Jove Zmaja, koji je, što se mene tiče, bio veliki vizionar između ostalog i zbog ovih stihova.

Ima mnogo istine u ovim redovima, jer drvo zaista nagrađuje višestruko.

Daruje jestive plodove, daruje plodove od kojih se proizvode drugi jestivi produkti, štiti nas od sunca praveći nam preko potreban hlad u vreme letnjih žega, greje nas, osvetljava nam domove, pišemo zaboravljena pisma i vezemo reči zahvaljujući njemu, služi kao sirovina za mnogo tog, a najvažnije, obezbeđuje nam preko potreban kiseonik za disanje, za život.

Sećam se, stigli smo žedni, penjući se uz Suvu Planinu, do jedne kote iznad planinskog sela Oreovac, kod Bele Palanke i prvo šta sam ugledala na toj livadi, bila je jedna trešnja. Krivih grana, nevelike krošnje, sa zrelim plodovima crvenožute boje, ne većih od oblačinske višnje. Začudila sam se, otkud trešnja, ovde, na planinskoj livadi gde, videlo se po travi, čak i ovce retko dolaze. Reče mi moj svekar, gorštak, nekada pastir iz istog sela, da ima mnogo voćki u planini, posebno duž planinskog “puta” ka selu Šljivovik.

Od toga, reče on, kalemio sam skoro svaku drugu sam, ne bi li plodovi bili lepši i ukusniji. Ima šljiva, krušaka, višanja, kako vidiš trešanja, a ovu ovde, zovemo rušt. Nađe se i po koja kajsija, ona stara sorta, šeftalija, a orah, leska i dren, su uobičajeni stanovnici ovog kraja kako u samom selu tako i u planini. Sva ta stabla su naša, zajednička i dobro dođu i putnicima namernicima, što smo mi upravo sad i pastirima koji vode svoja stada na ispašu u toku dana.

Nabrah nekoliko komada, da se osvežim. Moji klici navališe na plodove koji su bili toliko slatki da još uvek i danas, posle više od trideset godina pamtim ukus te trešnje.

Tad sam prvi put shvatila pravi značaj drveta u prirodi.

Kad smo se sa Stare Karaburme preselili u blokove kraj Save, prvo što sam primetila je mnogo stabala voćaka. Krajputaša, kako sam ih sama nazvala. Mnoge od njih su bile ostavljene da rastu čak i u sređenim drvoredima kanadske topole, japanske trešnje ili sibirske breze, kojima je gradsko zelenilo pošumljavalo iste. Bilo je među njima najviše stabala jabuka, ali našla se tu i pokoja kruška.

Sećam se, da sam viđala decu, da ih beru, kad sazre, čemu sam se posebno radovala.

Bilo je to pre više od dvadeset godina.

Ove godine se desilo da smo se zbog nekih porodičnih događanja ponovo vratili u Beograd. Uobičajeno je, poslednjih godina, da smo zimi ovde, ali da od proleća do kasne jeseni boravimo u našoj seoskoj kući, u Banatu.

Na putu koji vodi preko travnjaka, do moje velike prodavnice u kojoj redovno kupujem, u jednom uglu ima više stabala drveća od kojih su dve jele i jedan bor. Četvrto stablo je bilo belogorično, ogoljeno, tako da nikad nisam mogla da odgonetnem koje je.

Ovog proleća kad je olistalo, shvatih da se radi o prelepom, široko razgranatom, raskošnom stablu belog duda.

Onako ušuškano između zimzelenih vitkih jela i visokog bora, izdvajalo se svojom lepotom, ali i svežim, dozrelim, slatkim plodovima početkom juna meseca. Na tom travnatom proplanku zimi se deca sankaju jer ima lep, nagib, a i zaštićeni su od javnog saobraćaja. Leti se tu igraju loptom i ne malo sam se začudila da niko od njih ne bere dudinje.

Za vreme mog detinjstva svi smo se, skoro “otimali” o plodove ove voćke i sasvim sigurno se može reći da je meni, ali i ostaloj deci, spadala u omiljene.

Nekad je skoro svako dvorište gradske periferije krasila ova voćka. U dvorištu moje bake smo imali čak dva, beli i crni dud. Ja sam volela oba, mada, možda nešto više crni jer sam se više smejala zbog njega.

Naime, mi deca jeli smo crne dudinje neumorno, a onda bismo se jedni drugima plazili da bismo videli čiji je jezik tamniji. Crni dud ostavlja svoje tragove po sluzokoži jezika, ali i po odeći. Ipak, niko nas nije grdio zbog toga, jer su onda, oni dobri, starinski, domaći sapuni skidali sve fleke sa odeće.

Danas, nisam sigurna da mnoga deca znaju šta je dud, a posebno kakvog je ukusa.

Jednu od najprometnijih ulica na novoj Karaburmi krasi više stabala višanja i trešanja. Jedna divna trešnja sa plodovima crne boje, koji se smatraju nazdravijima, raste čak u jednom školskom dvorištu. Ostalih više stabala, postiglo je visinu do čak, četvrtog sprata zgrada pored kojih rastu, dok su im stabla debela, a grane masivne i otežale od ploda.

Niko ih ne bere. Svakodnevno perači ulica uklanjaju tragove otpalih i istrulelih plodova sa trotoara ispod stabala.

Verujem da će mnogi reći; A kako da beremo i jedemo voće koje raste tamo gde ima prevelike koncentracije izduvnih gasova?

Zna se da je poželjno, a i ispravno, sejati, saditi, brati i jesti jestivo bilje samo ukoliko raste minimum 300 metara udaljeno od saobraćajnice.

Živimo u, na žalost, veoma zagađenoj životnoj sredini. Vrlo često poreklo svega što jedemo ne znamo, jer ne znamo kolika je zagađenost i kontaminiranost nepoželjnim tvarima svega što kupujemo za ishranu.

Sasvim je normalno, da samim tim ne konzumiramo gradske voćke, “krajputaše” i da svesno ne dodajemo još zagađene hrane u svoj organizam.

Ipak, kad vidim sve te voćke, bude mi žao. Zar je moguće da su postale samo ukrasi grada u doba svog cvetanja?

Da li bismo ih jeli u “ne daj Bože” situacijama?

Zašto se neko, ko je zadužen za brigu o javnom zdravlju npr. ne potrudi i ne izmeri zagađenost tih voćki, jer je ona, možda, u granicama normale?

Ono što znam, jer sam videla, sve ove voćke i dalje beru oni koji imaju najmanje, ljudi koji skupljaju sekundarne sirovine i pretražuju kontejnere, kojih ima sve više ovih poslednjih godina.