"Ne mogu više, idem dalje"

Idem ja i među ljude, tačnije izlazim, ne sedim samo kod kuće i ne zveram samo u ekran ili visim na društvenim mrežama. Ovaj prethodni red, samo da objasnim da nisam iz serijskih filmova.

Ja sam  u mirovini, više volim ovaj izraz od onog penzija. Valjda zbog toga što  je to bio omraženi nadimak, moj, u osnovnoj školi, kojim su me drugovi zvali svakog meseca u vreme kad bih prikupljala članarinu za ”Dečje novine” ili novac za bilo šta, jer, ja sam bila “počasni” i “dugovečni” blagajnik u svom razredu uz sve ostale “funkcije” po odluci i želji mojih drugova i razrednih starešina, sve do kraja osmog razreda. Nisu znali da mrzim, da, da, mrzela sam, taj nadimak, jer im nikad to nisam rekla.

Zato volim da kažem za sebe da sam u mirovini, a ne u penziji :)

Da se vratim na početak ove priče, jer, umem ja da pišući jednu temu, dotaknem još neku usput, pa treću, ali, sve nešto verujem, uspevam da te svoje razuđene misli,  kad odjednom mislim na sto stvari, dovedem pod konac, a to znači, da kažem kako, iako sam ja u već napomenutoj mirovini, ne mirujem.

Ne umem ja to, da budem mirna, da sedim i čekam da mi “padne s neba”. Nikako.
Znam zašto je to tako, ali to ovog puta neće biti tema ove priče, a i mislim da je dobro što je tako.

To, što brinem o sebi sama, maksimalno se na sebe oslanjajući i što, kad prođe poslednja džomba na mom životnom putu, ja dignem glavu i pobednički idem dalje. Čak i kad nisam pobedila, kad sam izgubila. Kao sad, ovaj poslednji put kad je bio ovaj, ovonedeljni izborni cirkus.

Nisam ljubitelj politike, ne zato što o njoj nemam pojma, već zato što je jedan politikolog dovoljan u porodici, a ostali nek rade svoj posao.
Tako se i ja trudim da radim svoj posao, a nije ga malo, čak ni sad. No, to će svi i sami da shvate kad, kako volim da ponovim moju baku Stanojku, “dođu na moje grane”, jer u međuvremenu, ni pod razno neće verovati da i penzioneri imaju posla.

Elem, opet, kako se politika uvukla, tiho, a ja opet mislim vrlo perfidno u živote svih nas, usudim se, češće no što to sama želim, da je i sama prokomentarišem. Te stoga na ovim poslednjim izborima i svem tom cirkusu koji ih je pratio, moje skromno mišljenje je da smo svi izgubili.

Izgubili su i pobednici i gubitnici.

Pobednici, koji su tako žarko želeli da ponovo pobede, ali ovog puta još impozantnije, bar kako oni misle, ne shvataju, ili se samo prave da ne shvataju, da svi koji su se popeli, kad tad mora i da siđu.

Iz primera koji su nam do sad predočili, da se zaključiti da će nastaviti da budu bahati, pri tom mislim na njihovu sasvim uvreženu osobinu da pričaju jedno, rade drugo, a misle treće, ali, kako god okrenuo ili obrnuo, samo i isključivo oni imaju ćar.
Međutim, negde su usput zaturili, zaboravili, saznaće, ako ne znaju, one stare, narodne; Ko ne plati na ćupriji, platiće na mostu!
 Ili opet, onu drugu; Ko s' đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju! Ili opet onu treću; Dobro radi dobrome se nadaj, ali i obrnuto, te ukoliko kao i do sad budu mislili samo na sebe, svoje džepove i džepove svoji prišipetlji i klimavaca glavom na dole, ne mogu, sve i da hoće, da se nadaju da će im cvetati ruže, jer, zakon žetve i setve postoji, a on se itekako odnosi i na događanja u jednom društvu, tj. na celokupni svet, a ne samo na prirodu kao njen deo.

Sažeto rečeno, pašće, sigurno, ili će sami sići, jer, prevelik je zalogaj u koji su zagrizli i ne da se ni sažvakati, a ni savladati bez celog zubika i pratećih, neophodnih, nazovimo ih, komponenti, a njih ne čine samo i isključivo oni, već i ini, koji jesu i koji, tek, nisu njih glasali.

Ostaće iza njih istorija i iskreno se nadam, ne i prevelike sekvele.

Tačno je da pobednici pišu istoriju, jedino nikad nije rečeno kakvu, ali to saznamo svi, kad i to njihovo vreme, postane istorija.

Gubitnici, ja, nismo pobedili takođe. Nismo dobili svo ono što smo tražili, želeli, ali, još kako smo svi dobro znali da i nećemo, jer život je jedno, bajke su drugo, a mi ne živimo u bajci, ma koliko želeli da nam kao u bajci bude.

Mnogi su izgubili jer nisu izvukli nikakvu pouku iz prethodnih iskustava, što je najčešći slučaj, a pre svega zato što nisu naučili da ko mnogo obećava daje malo ili ništa.

Mnogi su izgubili jer su zamišljali da će neko drugi, umesto njih, da im sredi život i da im da sigurnost, na tacni, sa šustiklom, a oni će pri tom samo vredno da rade za sebe.

Mnogi su uzgubili jer nisu ništa ni uradili. Kao, protestuju jer im se ne sviđa celo to zamešateljstvo i kao, sad će oni da vide kako će to da prođe bez njih jer su kao, oni, veoma važni, i videće, oni, (koji oni, ovi što ih glasamo ili ovi koji glasaju), šta će da im se desi bez njih koji neće da glasaju tj. koji će da kao bojkotuju, tj. da kao, budu uzdržani.

Povuci, potegni, sebičluk i nesloga caruju odavno i uveliko.

E sad, tako nam je kako nam je, ili kako kaže narod; Rodilo se, valja ga ljuljati.

Pa dobro, neka se i zaljuljaju, a i ljuljaju tih prvih, važnih 100 dana. Pružimo im šansu da bar jedno od datih obećanja ispune. Ako ništa drugo, da ne poskupi struja, mada se struja ne jede.

Ali, šta ćemo posle? Kad prođu sto dana? Kako ko.

Neko će da izađe na ulice, da dostojansvteno protestuje dok nekom ne dosadi, njima dole, ili onima gore.

Neko će i dalje da lamentira nad crnom sudbinom i da živi po sistemu, hleba, vina i igara.

Neko će i dalje da čeka na red za kanticu toplog obroka ispred kuhinje za gladne.

Neko će uveliko iz daljine da gleda na sve njih, nas, i da “pljucka” po sirotinji iz udobnih domova u novoj domovini.

 A ovi, pobednici, gubitnici, svi, presipaće iz šupljeg u prazno, ali, i dalje će verovati da je to što rade za dobrobit svih nas.

Ima li kraja tome? Nema.

Zašto?
Zato što ako hoćemo da promenimo bilo šta, prvo treba da promenimo sebe, a to se, ama baš nikome ne dopada, jer, nije on, nisam ja, odgovoran za sve.

Ali jesmo, jesam.

Velike promene počinju od malih i to nije samo prazna floskula, to je činjenica.

Da bi se pokrenula bilo kakva promena potrebno je da postoji želja, volja, odluka, istrajnost.
Potrebno je da se uči na greškama jer, greške su sasvim normalne.
Ako se dese pametnom čoveku jednom, jer nije znao, drugi put, jer je bio neoprezan, ali više od tog, ne bi smele da se dese, jer onda one govore o pomanjkanju pre svega pameti, a i svega ostalog.

No, nije strašno ako se dese i više od dva puta, ali jeste, ako se ne poprave, a život, hteli mi da priznamo ili ne, svakome daje šansu, uvek, da popravi svoje greške.

To što mi, često to ne prepoznamo, već čekamo da se to desi samo od sebe, da nam padne s neba, e to je najveći problem zbog kojeg kaskamo, tačnije stojimo u mestu.

A vreme teče, ne stoji i ne radi za nas, već naprotiv.

I kad se okreneš gde si bio nigde, šta si radio, ništa. Ode život. U natezanju i nadanju.

Ne kažem ja da treba da izgubimo nadu. Ono što sam htela da kažem je da dignemo glavu i da idemo dalje posle svega ovog čime nas je život počastvovao, nagradio, dodelio, bacio nam kosku, šta god, ovim poslednjim izbornim cirkusom.

Hvala Semjuelu Beketu čiju sam sentencu uzela za naslov ovog posta jer meni lično, ona daje podstrek da idem dalje i da učim na svojim greškama, a neizmerno bi me radovalo da znam da i drugi rade isto.

Ne vredi lamentirati nad životom, treba ga živeti jer lepo su rekli stari i mudri Kinezi: Nad prosutim mlekom ne treba plakati!

Suze su slane i samo sole ranu, a onda ona još više boli.

Stoga, gore glave i dostojanstveno ponesimo teret koji smo sami sebi na leđa natovarili, sve dok ne porastemo i ne odlučimo da ga skinemo ili podelimo sa onima koji ga nemaju.

Igrali se blogeri

Svi koji vole da čitaju moja pisanija, kako ja iz milošte zovem redove koje ovde, na svom blogu,  delim  sa vama, znaju već, a i svi vrapci širom Srbije, koliko ja volim svoju dragu Neg, 

Negoslavu Stanojević, moju drugaricu sa FB, moju drugaricu po peru, tj. po ljubavi prema blogovanju, mada, ja joj ni do kolena nisam, još, kojoj imam da zahvalim što pišem ove redove, jer da me nije predložila da se opet igram, a znala je da volim da se igram, tako ni ovih redova bilo ne bi.

Ipak, memorija je čudo i ne radi baš dobro kod svih, pa ću, kako stari kažu, zlu ne trebalo, da vas podsetim da sve što ona napiše, a piše fenomenalno, verujte mi na reč, možete naći na njenim, čak dva bloga, a znajući nju, mislim da je to samo za sad: 

http://negoslava.blogspot.com i na blogu http://negoslava.wordpress.com

E tako draga moja Neg, ja ti se lepo zahvalih i oprah dušu pred Bogom :) a sad odoh da se igram ;)

Ne znam da li su ona pitanja, smernice, šta li je to već, za sve putokaz kako da i šta kažemo o sebi, ali da ne bih mnogo talasala, ili nešto pogrešila, jer, znate za ono, ako postoji autor to je njegova lična svojina, makar je on i delio preko neta sa vama, te ću stoga i ja dalje poštovati pitanja koja je i Neg koristila.

• Blog koji pišem bavi se ...iskreno, svim i svačim. Intimno i ja ga zovem moja svaštara jer na njemu pišem o raznim temama. Mene sve interesuje i zanima, osim virkanja u tuđe šerpe i lonce, mada, ako kuvate nešto što fino zamiriše, volim da virnem. Ipak, nekako izgleda da volim najviše da pišem, onako, duševno, o događanjima u životu, mojem ili tuđem, kako kad i da to pretočim u često, romantično štivo, a po nekad i u srceparateljsko, ali... ja to jednostavno volim i tako osećam.
• Teme koje me interesuju...su raznorazne i mnoge. Kako već rekoh, ili nisam, radoznala sam više od mačke, te me stoga interesuje mnogo tog. Najmanje me interesuje politika, ali nisam baš duduk i za te stvari. Ona mi se manje sviđa. Žao mi je što nemam više znanja iz tehničkih nauka, ali, kako vreme radi i za mene, učim :)

• Rado posećujem blogove sledeće sadržine... volim da čitam blogove i često utrošim dosta vremena, a mogu, na to. Posebno volim blogove kao što je npr. Negoslavin, gde nađem puno tog što mi je interesantno, volim, ma koliko to nekome zvučalo starovremski, kulinarske blogove, blogove DIY tipa, uskostručne blogove koji imaju veze sa mojim zanimanjem, medicinom, putopisne, viralne, foto blogove, edukativne blogove, a u poslednje vreme često čitam i blogove iz tehničke sfere ne bih li prosvetlila svoje vidike na tu temu.
• U toku blogovanja naučila sam... mnogo tog. Trebalo bi mi mnogo papira i vremena da napišem šta sve, a bojim se da bih nešto sigurno izostavila, a onda bi mi bilo žao.
• U bloger svetu volim... raznolikost razmišljanja, često i na iste teme. To mi pruža mogućnost poređenja i provere.

• Zarađujem od svog bloga na (sledeći) način...dobijajući energiju, podstrek, od svakog komentara na moje objavljene postove. To je moja nematerijalna plata čija je vrednost meni nemerljiva.
• Prodaju vršim posredstvom ...reči koje pišem, premda, nije dovoljan broj onih koji će i shvatiti da ono što delim sa njima, moje tekstove, jeste od koristi i njima samima iako se to na prvi pogled ne čini tako.
• Blogovanje mi omogućava... da delim, poklanjam, kako god to zvali, jer me to čini srećnom i zadovoljnom. Blogovanje mi omogućava razmenu mišljenja sa mnogim od mojih kolega i prijatelja blogera i omogućava mi da učim neprestano.

• Volela bih da znam da radim...puno tog, samo, bojim se da nemam baš dovoljno vremena da sve to i naučim. Volela bih da naučim da pišem tako da se to što pišem prepričava. Volela bih da naučim da radim dekupaž npr. Volela bih da znam da pišem pesme kao jedna Ljiljana Bralović i mada znam da će mnogi posumnjati, volela bih sve to i više, jer volim da naučim, da znam.

• Posredstvom bloger druženja naučila sam ... da budem mnogo strpljivija. Jeste, iako imam popriličan broj godina spadam u nestrpljive ljude i ja bih, kao i mnogi, sve, sad ili odmah. Dugo mi je trebalo da spoznam da sve dođe baš tad kad i treba, a blogovanje me je u to još više uverilo.

• Blogovanje mi je omogućilo...da proširim krug svojih prijatelja. Znam da će neko reći: Koji su ti to virtuelni prijatelji? Tačno, mnogi su, za sad, samo virtuelni prijatelji, ali i iza tih virtuelnih likova su živi ljudi i oni su moj život ispunili na jedan nov, lep, svrsishodan način.

To bi bilo, najkraće što sam mogla o sebi, a mnogi znaju da sam prilično “prostoproširena” osoba, a sad da mojoj dragoj Neg odgovorim na njena pitanja, a znam da je i ona strašno radoznala. Kako znam? Zar mislite da bi mogla onako dobro i lepo da piše da nije ;)

Šta mislite o meni, mojim blogovima, o temama koje obrađujem?

Mislim da to odlično radiš, mislim da su ti blogovi sjajni jer da nisu ne bi za dve godine koliko bloguješ, do sad, imala toliki broj poseta na istim, a teme su takve da im se, lično, često vraćam.

Koje biste teme voleli da nađete na mojim blogovima?

Verujem u tvoj ukus i način pristupa temama koje obrađuješ tako da ništa ja tu ne bih menjala.

Šta mislite koja mi je najslabija točka?

Ja te doživljavam kao jaku osobu te stoga mislim da nemaš slabu tačku.

 Šta mi zamerate?

Nije mi cilj da zvučim udvorički, ali ja tebi ništa ne zameram. Možda je to zato što poštujem ljude, te tako i tebe i svaki tvoj izbor.

 Da li da se maneš pisanja blogova i da se posvetiš samo pisanju knjiga?

Ne volim da se ponavljam, ali često to ne mogu da izbegnem, te će to biti i sad. Mišljenja sam da ti imaš veoma mnogo energije da postigneš sve to skupa zajedno, da pišeš i knjige i da pišeše blogove. Ne mislim da treba da otvoriš još jedan blog, jer bi tako imala više vremena da pišeš knjige, a ne bih volela da prestaneš da bloguješ, jer bi nas mnoge uskratila za raznovrsnost napisanih tema i frekvencu pisanja u kojoj si, bar po meni, za sad nenadmašna. Malo je blogera koji se mogu pohvaliti brojem napisanih tekstova, a u isto vreme i izuzetno čitanih.

Da li da otvoriš još jedan blog?

Ups... već sam ti u prethodnom odgovoru dala odgovor i na ovo pitanje.

 Jeste li čitali moje zaplanjske priče i da li mislite da zaslužuju da se nađu u knjizi?

Rado čitam tvoje zaplanjske priče i apsolutno mislim da zaslužuju da budu publikovane u knjizi da bi i šira čitalačka publika uživala u njima.

 Da li vam je potreban rečnik kada čitate Zaplanjske priče?

Meni nije, ali to je, znaš već, zato što sam  dugi niz godina odlazila u jedno malo selo na obroncima Suve Planine gde se govori identičnim govorom koji se meni sviđa. No, moram da priznam, po nekad me i podsetiš na neke reči koje sam već i zaboravila s' obzirom da odavno nisam bila u južnim krajevima :(

 Jeste li se prepoznali u nekim od mojih tekstova, a da niste pomenuti u njemu?

Nisam i ne bih imala ništa protiv da ti budem inspiracija za neku od tema.

 Koji savet imate za mene, ili dva?

Draga moja Neg, kako već rekoh, ja te doživljavam kao vrlo jaku osobu te stoga mislim da ti saveti nisu potrebni, osim možda, ponekad, razmena mišljenja na po neku temu.

Ovo su moja pitanja za moje drugare blogere koji žele da se igraju:

1. Zašto ste se odazvali igri “Blogeri se igraju”? Želim surovu istinu ;)
2. Volite li uopšte da se igrate?
3. Jeste li nešto naučili iz ove igre?
4. Koliko mislite da su igre važne u životu i zašto?
5. Jeste li čitali neku knjigu Erika Berna?
6. Da li je ova igra dokolica ili ima u njoj više od tog?
7. Podseća li vas ova igra ne nešto i ako vas podseća, na šta tačno
8.  Da li biste nešto promenili kod ove igre i šta?
9.  Jesu li igre potrebne u životu i nama odraslima?
10. Hoćete li nastaviti da se igrate i da širite igru?
11.  Da li vam je bilo dosadno? Želim surovu istinu ;)

Volela bih da se ovoj igri pridruže sledeći Blogeri:

“Moj svet”, Jasmina Reduč

“Kreativ Mali Krcimir”

“Maje Zmaje”

Andrea Štengl

Životni trener Suzana Koak

Javorka Filipovic

Moj Cvetni Cvet Suzana

Nataša Cvetković

Peđa Đurović

Milica Marta Denić

Tijana Sonataski

Ukoliko ima još nekih koji bi voleli da se pridruže samo izvolite, bilo bi mi zaista drago.

Sport od kojeg pamet nazaduje

Postoji jedan “sport” u našem društvu, u kojem niko nikada nije organizovao ni jedno takmičenje, čak ni susrete na tu temu. Verujem da je to stoga što za taj sport ne postoji toliko veliki prostor u kojem bi mogli da stanu svi oni koji se njime bave. Doduše, istine radi, ubeđena sam, da ga ima i diljem planete, samo, nisam imala nikad dovoljno finansijskih sredstava da se time pozabavim malo više, onako, na naučnoj osnovi. Međutim, vodeća imena, a i oni manje poznati, bavili su se temom izučavanja i objašnjavanja te pojave, no kako vreme odmiče i ta aktivnost, bavljenje njome, postaje drugačija, šta više, nekako kao da se uvećava.

Već ste se sigurno zapitali o čemu ova to trabunja, nikako da pređe na naslov, temu?

Govorim, pišem, o bavljenju tuđim životima, na neki način življenju istih, umesto življenja svog sopstvenog.

 Kod nas, ovde, mnogi vole da kažu na Balkanu, ja ću se ograničiti samo na našu zemlju, Srbiju, ovo je “sport” kojim se bavi ogroman broj našeg stanovništva. I nije to od juče, to traje, moglo bi se reći od pamtiveka.

Mislim da je sve započelo odavno, imam prava da tako mislim, čim su se raspale rodovske zajednice i oformile se male ćelije ljudskog življenja, tzv. porodice, mada, opet istini za volju, ni samci, tj. oni koji su se odlučili da život provedu sami, ali u društvu drugih pripadnika ljudskog roda, znači u naselju, selu, gradu, nisu izuzeti.

Što volimo da gledamo u tuđa dvorišta. 
Da ogovaramo, primedbujemo, nalazimo mane i sažeto, da u tuđem dvorištu vidimo đubre, a u svom ne vidimo govno.

Sad, da malo skrenem sa teme, i jedno i drugo može da bude sekundarna sirovina, ali u ovom slučaju, kada se bavimo tuđim životom, to nije.

Naš narod ima jednu lepu izreku: U tuđem oku vidiš trn, a u svojem ti balvan ne smeta. 
Time je objasnio najslikovitije pojavu koja se zove, ogovaranje, podsmevanje, ismevanje, pronalaženje mana drugima, a sve i samo sa jednim određenim ciljem, veličanja sopstvene “veličine”, uspeha, dostignuća, pameti, lepote, umeća.. itd.

Ko se bavi ovim “sportom”?
 Opet bi naš narod to lepo rekao, a ja samo prenosim; Sitne duše.

Suština tog sitne duše, po mojem shvatanju, znači imati samo onu osnovnu dušu tj. biti živ, ali ipak biti prikraćen za zdravo razumsko razmišljanje. E sad, da bi neko bio obogaćen ovim drugim treba mu dosta rada, a to je već ovde, na ovim prostorima, veliki problem.
 Jer, ako iko voli što manje da radi na sebi, to smo mi, pripadnici ovog građanstva u ovoj zemlji.

Molim one koji u ovo ne spadaju da mi oproste, a sigurna sam da će i sami shvatiti ko su jer su to uglavnom osobe koje nisu iskompleksirane, nemaju sujetu, poštuju čoveka preko puta sebe, ako nikako drugačije, ono bar što je čovek, ili ti Homo sapiens, koji permanentno uče, ne zaustavljaju se sa “tezom” da znaju sve, koji pre svega vole ljude i koji nikad i zaista slovima nikad, ne vire u tuđe lonce, osim ako ih ne pozovu na ručak pa im taj isti lonac otvore da pomirišu sadržaj.

Ovi drugi, koji se prepoznaju u igranju ovog “sporta”, ili ti ogovaranja, podsmeha, omalovažavnja, iznalaženja mana drugima, ismevanja its. po mojem slobodnom razmišljanju bi trebalo da isti promene, kao kad menjaš ploču na gramofonu i da se umesto bavljenja tuđim životima, počnu se npr. baviti svojim.

Za početak, nije na odmet da se ugledaju baš na te koje otrcavaju, jer verovali ili ne i od takvih se može naučiti.
 Ako ništa drugo, onda ne biti kao taj – ta, biti drugačiji, biti svoj, a opet, pustiti njega- nju, same da se bave sobom. Ne trošiti energiju, jer sve je energija da se podsetimo, na stvari koje nemaju veze sa životom koji živimo sami.

Ljudi, bavite se učenjem, svaki dan, bavite se sopstvenim rastom i zgradnjom sopstvene ličnosti i manite druge da žive onako kako oni hoće, vole i žele!

Mnogima od onih, kojima se bave ovi “sportisti”, “puca prsluk” za njihovo mišljenje i u suštini, tako bi trebalo i da bude, ali svakako sa dozom čovekoljublja u sebi.

Nije važno ko je koliko bogat, kako je to što ima stekao, da li izgleda kao lutka, ili macho sa naslovne strane. 
Mnogo je važnije da li je taj čovek dobar, a to već podrazumeva mnogo kvaliteta o kojima neki drugi put, mada mislim, da mnogi znaju koji su to kvaliteti koji krase dobrog čoveka.

Jedno je sigurno, svakako nije kvalitet baviti se tuđim životom, ali jeste lakše. Ne boli, ne smeta, po nekad ume da zabavi, ali na duže staze ne donosi ništa. 
Možda, ako dođe do mentalnog otrežnjenja i sticanja novih znanja dovede do stida, što je opet dobar putokaz za dalji razvoj te ličnosti i za još brže napuštanje ogromne ekipe u kojoj je bio do tog terenutka i bavio se tim “sportom”.

Svojevremeno mi se dopao jedan slogan na državnoj televiziji; Nije teško biti fin! 
Nije, ali jeste naporno, jer navike su čudo, teško se menjaju i pobeđuju. No, nije i nemoguće.

Ukoliko svako od nas želi da sutra ne bude jedan od onih kojima se podsmevaju, onda odmah treba da prestane to da radi sam. Jednostavno.

Nemam  nameru da nikome delim savete kako se to radi, ali, rado ću, koga interesuje.

E sad, čemu ovi redovi, koji je to poriv koji me naterao da ih napišem?

Tušta i tma, najblaže rečeno, ružnih komentara na društvenim mrežama, bez iole malo respekta prema osobi iza drugog ekrana. 
Često pomislim, a verujem da nisam daleko od istine, je da mnogi nemaju “kočnicu” u biranju rečnika, ispoljenih misli kroz slova koja napišu jer se, kao ne vidimo?

Pa dobro, ne vidimo se, ali iza tamo nekog ekrana je živ čovek, nije majmun, a taj isti čovek je od krvi i mesa, kao i dotični i od duše sastavljen.

Onda, čemu tako izvitoperena “umnosportska” aktivnost prema dugom, ako je sa one strane žice jedinka iste vrste? 
Kako smo to mi, ja, bolji od onog drugog kojeg ne vidimo?
 Gde smo došli do te tapije?

Na kraju, da ne davim, samo bih da podsetim, ljudski je grešiti i praštati, ali je takođe ljudski ne činiti nikada nikome ono što ne želimo da nama bude učinjeno.

Ovo poslednje nisu moje reči, ali ih je neko pametan rekao, a ja ih usvojila jer su mi davno, bila sam još šiparica, pomogle da prestanem da se bavim ovim “sportom” i da počnem da rastem, a verujem da svi mi želimo da rastemo i da se razvijemo u bolje ljude nego što smo danas.

Pismo - sudbina, glava - izbor

Ništa mudro ni pametno mi ne pada na pamet ovih dana. Mozak mi je atakovan sa katastrofalno velikim brojem informacija o staroj godini, o Novog Godini, kako je bilo, šta će biti.
Ali, ko mi je kriv, ko je odgovoran za konfuziju i vrtlog misli u mojoj glavi? Zna se. Ja sama. Jer, ko me tera i bije po ušima da čitam sve tekstove redom, a da pri tom ne pravim selekciju, bar na osnovu neke pretpostavke iz naslova istih.

 A da je ne mala gomila raznoraznih tekstova u vezi jedne te iste teme, nije. Svi se bave razlozima proslavljanja Nove Godine po gregorijanskom kalendaru, a kao smo pravoslavci i imamo svoju Novu Godinu, svi se bave detaljisanjem šta je sve bilo i kako je bila gadna stara, 2013. godina, a tek kako će biti još katastrofalnija ova Nova, 2014. da čoveku, običnom, pozli, iz mesta, premda, nekako baš i nisam sigurna, da obični ljudi i čitaju blogove, jer ih mnogo više zanimaju neke druge stvari, tipa, kako izgurati sve i opstati uz sve te loše prognoze.

Suma sumarum, tek smo zakoračili u novo vreme, a defetizam se neumitno i onako štedro širi na sve strane, a ja to, ni malo ne volim. Ne volim sejače straha.
Ne volim pretpostavke, ma koliko one bile izvedene na naučnoj osnovi ili logici.
Ne volim pesimizam ni u kakvoj formi, čak i kad je istinit, kao npr. kod pojedinih tzv. neizlečivih bolesti.
Ne volim beznađe i gubitak samopouzdanja koji izazivaju svi ti napisi, natpisi, prognoze, tekstovi, postovi, šta god i kako god, koji kod ljudi šire strah i izazivaju sva ta negativna osećanja da će život biti sve teži i teži jer nas, eto to očekuje, jer je to, tamo neko pretpostavio, ružno sanjao, zaključio na osnovu kojekakvih pozitivnih i negativnih pokazatelja.

Pobogu, šta je sa verom u bolje sutra, ako je danas bilo loše?
 Šta je sa npr. logikom da posle kiše dolazi sunce?
 Šta je sa očiglednim primerom da posle oluje dolazi smiraj?

Zašto se to ne može, bar kod mnogih, neću ipak reći kod većine, uvesti kao mogućnost razmišljanja, bar?

Da se to dešava, a dešava se, kao i da je primenjivo u običnom životu i uopšte na život u celosti?

Kako ne dosadi tim mračnjacima da kukaju i lamentiraju nad životom i seire kad su, ne daj Bože u pravu, a potpuno je prirodno da se i to desi?
Zašto su ljudi počeli da veruju u fatalističnu završnicu sveg započetog?

Verujem da je to upravo stoga što mnogi zaboravljaju na one stare mudre izreke koje kažu; kako seješ tako žanješ, dobro čini dobrome se nadaj, brat je mio koj' god vere bio itd.

Ma nemam ja nameru da solim pamet nikome, ali nikako ne mogu, a da nas ne podsetim da smo kovači svoje sreće mi sami i da sve što nam se u životu dešava, najvećim delom biramo sami, a samo jedan mali deo je tzv. sudbina ili ti okolnosti na koje nemamo uticaj.

To što smo mi sudbinu proglasili za najodgovorniju za naše živote, verujem da smo to uradili jer nam je tako lakše. Manja je odgovornost, šta više, nema je, da sami sebe prozivamo, jer, tamo neko drugi nam je skrojio ovu kapu, a mi eto, jadni, mora da je nosimo čak iako nam je tesna, iako nam se ne sviđa kroj, a ponajmanje da uopšte i imamo kapu.

Tako, zarad neke nazovi sigurnosti unapred bacamo kolje u trnje, jer, biće teško.

Ne znam da li je iko ikad nekom rekao da je život lak?

Život je nešto što je živo, što se menja, što donosi ružne, lepe, odvratne, teške, tragične, mukotrpne, božanstvene i svakojake trenutke, a mi, samo treba da ga živimo.

Da dišemo, dok dišemo, da radimo, svojski, teško, da bismo taj isti život učinili i boljim i lagodnijim, da menjamo sebe, zarad sebe, jer kad to radimo, menjamo i svet oko sebe.
Da neprekidno učimo, da širimo ljubav, voleći pre svega, da činimo dobro sebi samima, a onda samim tim i drugima.

Verujući u dobro sasvim je ispravno da i očekujemo da nam i bude dobro.

Nekad bi deca cveća, hipici, rekli; širimo dobre vibracije i ni onda, a ni sad, ne bi pogrešili.

Mudri Rimljani su govorili: Neizgovorenim rečima smo gospodari, a i izgovorenim rečima smo robovi.

“Prevedeno” na dobro razmišljanje to upravo znači da izgovorena reč, ima svoju jačinu, energiju, pisana još i veću jer je njena progresija danas ogromna, te stoga ono što dajemo, širimo iz nas, to nam se i vraća.

Onda, zašto ne bismo bar malo, malčice, zrnce jedno, bili vedriji, malo više verovali u dobro, čak iako nas istorija opominje.

Možda bi nam onda i Nove Godine bile bolje, prognoza i pretpostavke bile pozitivnije.

Sve je, po meni, stvar izbora.

Moj izbor je da verujem u bolje, ali, da budem oprezna i spremna za iznenađenja ma kakva ona bila, da ih prevaziđem koliko god to mogu i umem.

A vi, šta vi birate, veru u bolje sutra ili nečije fatalističke prognoze?

Šta će biti sa nama ako izgubimo ljudskost?

Svi smo svedoci "tumbanja" po celom svetu, kako bi rekli drevni Tarabići. Ratovi, najčešće građanski, potresaju mnoge zemlje diljem planete.

Poslednjih godina, tačnije, najviše ove i prošle godine i u našu zemlju sjatili su se mnogi izbegli iz zemalja sa kojima nismo susedi, iz zemalja sa drugih kontinenata, iz Afganistana, Pakistana, iz Somalije, Pelestine, odnedavno iz Sirije, a i iz mnogih drugih. Najčešće se radi o vrlo mladim ljudima, uglavnom muškarcima. Nađe se i po neka polovična porodica, retko koja žena sama. I svi su oni zastali u našoj zemlji, zatražili azil, retko ko i dozvolu za ostanak, tj. trajni boravak. Skoro svi su izbegli ispred pogroma, ratnih dešavanja u njihovim zemljama koji traju predugo i kojima se kraj ne nazire.

Kako su uopšte stigli i do nas je nepoznanica,  divljenja vredna, jer se radi, mahom, o vrlo siromašnim ljudima. Mogu da zamislim, sanjam, pretpostavljam, koliko su se njihove porodice tamo, odakle su oni izbegli, namučile da im omoguće da pobegnu, da ih sklone, sačuvaju, jer oni jesu pobegli. Retko ko je sa dozvolom napustio svoju zemlju. Kako su putovali do naše zemlje je samo njima jasno, ako se ima u vidu da su mahom skoro svi do nas stigli i gladni i bosi i premoreni, ali, puni nade, jer, dokopali su se Evrope.

Koliko smo mi danas Evropa i jesmo li to uopšte?

Ma koliko  ista ta Evropa, čitaj, evropske zemlje, ima mnogo mana i nedostataka, ono što joj se ne može osporiti je, da skoro u svakoj od njenih zemalja postoji veoma dobar socijalan program, te samim tim, apsolutno postoji i program za prihvat i smeštaj azilanata.

Kod nas nema uređenog ni društva, ni države, pa tako ni socijalnog programa, a nekmoli program za prihvat azilanata, ili ti ljudi izbeglih sa područja zahvaćenih ratom.

U to smo se, koliko juče uverili, kada je naše gore lišće zatražilo dom i smeštaj u matici zemlji, u Srbiji. Kako im je bilo i kako im je još uvek, zna se. Kako je nama, koji smo "domaći" i to se zna.

Nemaština, veća ili manja i na jednoj i na drugoj strani, a strana ne bi smelo ni da bude, a ima.

Ipak, postoji razlika, ogromna, između prihvata "naših" i "ovih" izbeglica.

Naše, su našima smatrali najčešće rođaci i prijatelji, dok ih je država doživljavala, uglavnom imaginarno, kao da se to dešava nekoj drugoj državi, a ne našoj, Srbiji,. Sad, istine i pravde radi, treba reći da nismo bogata država, naprotiv. Ali..

 Postavlja se pitanje kako to da ima uvek para za izbore, a nema za socijalne programe od vitalnog značaja, a verujem da će se mnogi složiti da su i zbeglice i njihov status od vitalnog značaja, kako za njih, tako i za sve nas.

Uvek smo se dičili gostljubivošću i ljudskošću pripadnika naroda i građana koji žive na ovim prostorima. Nadaleko se nekad pričalo o tome, a često je i zapisivano u delima mnogih putopisaca.

Međutim, nije li sa dolaskom savremenijeg načina života, modernog načina življenja, postalo i moderno  upražnjavanje narodne krilatice; svakog gosta za tri dana dosta.

Jer, ove nove izbeglice, azilante, skoro da niko nije dočekao, a  ni prihvatio, pre svega kao ljude, a onda i kao goste, jer, oni to i jesu.

Oni ne žele da ostanu u našoj zemlji, jer znaju da ni mi nismo ni bogati, a ni razvijeni kao druge zemlje Evrope. Oni veoma dobro znaju da je i kod nas sasvim normalna  pojava borba za opstanak i golo preživljavanje. Oni su od toga pobegli, ali pobegli su i da spasu goli život, dok mi ovde, ipak živimo u miru.

Začudo, kako smo brzo zaboravili rat i strahote koje on nosi sobom. Kako smo brzo zaboravili one sveopšte muke  i onu solidarnost, koja je, trajala, na žalost, samo 78 dana, npr. ovog poslednjeg rata.

Kako smo brzo zaboravili da smo ljudi, jer da nismo, drugačije bismo se ophodili prema ovim jadnicim, apatridima, koji čak i ne govore našim jezikom, da bi im koliko toliko bar u nečemu bilo lakše.
Ljudima, koji su živeli u zemljama sa daleko toplijom klimom, a ovde, kod nas, drhte pod naletima vetra u šumama gde obitavaju i gladuju ne znajući ni kud će ni šta će dalje.

Za to vreme, država se pravi luda, problem kao postoji, ali eto, nema para da bi se on trajno rešio, a mi, domaćini, pretvorili su smo se, ili smo to uvek i bili, ali smo to vešto skrivali, u prave, čiste, arijevske, ksenofobe.
 Mi protestujemo, blokiramo puteve, dolivamo ulje na vatru raznoraznim pričama,  jer, od straha od novopridošlih, nepoznatih, tamnoputioh ljudi, ne vidimo u njima ljude već opasnost za našu sigurnost, našu imovinu.

A oni, gladni, promrzli, kradu živež i letinu tamo gde je ima, obijaju prazne vikendice ne bi li se sklonili od kiše i mraza.

Nije dobro ni njima ni nama.

Međutim, u vreme Tarabića, pomenutih na početku ovog teksta, Srbija je bila još siromašnija i kako knjige kažu, putnici namernici su se u svakoj kući dočekivali kao gosti, a posebno ljudi u nevolji.

Iako su ondašnji domaćini imali mnogo manje od današnjih, rado su to delili sa onima koji nemaju ništa. Možda je zato i ostala izreka; Bogat je onaj koji daje, a siromašan onaj koji prima.

Danas, izgleda da smo svi osiromašili. Pre svega postali smo siromašni u ljudskosti, humanizmu, uvažavanju drugog čoveka prvenstveno jer je čovek, Homo Sapiens, pripadnik iste vrste kao što smo i mi sami.
 Odavno smo izgubili ono poznato gostoprimstvo sa ovih prostora, a ksenofobija se uselila na mala vrata, a caruje uveliko.

I nije sve do države, nemojte molim vas, jer državu čine ljudi, isti ljudi koji su glasali, ili nisu glasali,  za vlast tj. za ljude na vlasti, ljudi koji slušaju tu vlast i aminuju, ljudi koji se priklanjaju načinu života i razmišljanja i postupaka manjine koja vedri i oblači svim sferama življenja u ovoj našoj jadnoj zemlji.

Zato i ne čudi, strah od stranaca, iako su oni gladni, izbegli, nemoćni, nemušti, jer sit, gladnom nikada nije verovao.

Koliko smo svi mi ovde siti i zadovoljni životom da smo zbog svega tog zaboravili da budemo ljudi, je pitanje koje postavljam i onima na vlasti i onima koji za tu vlast nisu i jesu glasali?

Znam ja da u ovom našem društvu ima mnoštvo velikih nerešenih problema, ali ne mogu  da ne primetim da se na te sve probleme nadovezuje nov, svež, a ako se primi za stalno, učauriće će se kao i ovi što su, a to je ksenofobija i nehumanost.

Da li je moguće da se ne primećuje da lagano postajemo zombirani ljudi, robovi na nečijim latifundijama, poslušni roboti "odabranih"?

Šta će biti sa svima nama ako izgubimo ljudskost?

Moje srce ima fijoke

Sigurna sam da mnogi i ne znaju da srce ima fijoke??? Možda će se čak začuditi otkud srcu fijoke?

Ja sam danas  definitivno shvatila da moje srce zaista ima fijoke.

 Za one koji ne znaju šta su fijoke, ladle, pretinci, već kako ih ko zove, to su mali ili veći odeljci u koje ostavljamo sve i svašta što nam treba ili što želimo da sačuvamo za rad ili od zaborava.

E pa srce ima fijoke, manje ili veće, za sve ono što čuvamo, od zaborava,  nekad samo na određeno vreme, a ponekad i zauvek.

Ono što čuvamo na određeno vreme su promašene ljubavi i neka prolazna poznanstva, ali zauvek čuvamo sve što je ostavilo dubok  trag u našem životu ili trag u nama samima.

Znači, fijoke koje ima srce su tragovi u njemu, dublji ili plići, sve zavisi od onih koji su taj trag ostavili.

Koliko fijoka će imati srce ne zavisi od njega, već od broja ljudi koji su prošli kroz naš život i od godina koji smo isti proživeli, ili živimo.

      Moje srce ima mnogo fijoka i nisu sve iste veličine, ni dubine.

 Jedna je mala, sakrivena, u jednom zapećku mog srca i zove se Darko,  mladi zelenooki Dalmatinac iz okoline Podgore i moja prva simpatija sa mora, sa kojim sam se popela na vrh Biokova i eto,   ostao je trag šćućuren u jednoj fijočici mog srca.

    Jedna je malo veća i u njoj je omanja gužva jer u njoj mesto dele moje tri drugarice iz srednje škole, Milica, Smiljka i Leposava, koju smo zvali Lucija, jer je imala divne, plave oči i jer je potsećala na švedske Lucije, boginje svetlosti.

Smiljka danas živi u velikoj američkoj jabuci, Lucija negde u Švajcarskoj, a Milica, ona nije više u Topolskoj ulici. Život nas je odavno razdvojio, ali ostala je njihova fijoka u mome srcu i ja je po nekad otvorim i vidim njih, nas, nekad, kad smo jurile na igranku u KST ( klub studenata tehnike), dok su se za nama vijorili pramenovi naše duge kose, a oči sjajile žarom uzbuđenja.

     Moje srce ima jednu fijoku u kojem se sakrio jedan zarazan smeh. Bio je to smeh moje drugarice iz kraja mog detinjstva, Pašinog Brda. Taj smeh pripada Stojni, mojoj drugarici sa kojom sam se zajedno, pešice popela do manastira Ostrog, stazom kojom se, kažu, svaki dan, peo i sam Sveti Vasilije Ostroški. Staza je krševita, strma, puna oštrog  kamenja, a mi smo je prešle bosonoge, do vrha i nismo se posekle, ni povredile. Naprotiv. Obe smo imale osećaj kao da hodamo po najfinijem baršunu. Ko ne veruje, preporučujem najiskrenije da proba.

Moje Stojne nema više, ali njena fijoka i danas zvoni od njenog smeha, uvek, kada je otvorim.

     Postoji i jedna mala fijoka u kojoj se razbaškarila Suva Planina i ljudi iz jednog njenog sela koji su me uvek dočekivali kao da sam im najrođeniji rod, svojta.

Nedugo po dolasku u selo, eto prvog od seljana sa punim tanjirom ovčijeg sira i svežom pogačom, posle kojeg bi ubrzo stizao drugi sa vencem paprika, suvih, crvenih i... trajalo bi to.

Moje srce, eto, ima posebnu fijoku samo za njih, njihov govor, za priče koje samo oni vreve (govore).

      U jednoj od fijoka zauzela  je dostojanstveno mesto i Kalemegdanska tvrđava. Pomisliće neko, zbog svoje istorijske vrednosti? Ali ne. Ona je tu jer su skoro svim njenim stazama trčale male noge, onda, moje petogodišnje, sestre Zorice, dok sam je ja pratila u stopu pazeći da se ne povredi i zavirujući u svali kutak kuda je ona virila, a kuda smo od ranog proleća, do kasne jeseni odlazile svake nedelje posle ručka, ljuljajući se pri tom na svakoj ljuljašci u svakom dečjem parku koji bi videle kroz prozor trolejbusa  pri povratku kući.

    Mogla bih ja ovako veoma dugo da otvaram jednu po jednu fijoku mog srca, a imam ih, Bogu hvala, bogata sam tim malim, velikim, majušnim, sićušnim nekima, a meni ogromnim fijokama moga srca.

     Ipak,  najveće pripadaju mojoj mami i mome bratu. One su pune, prepune, iz njih kipe sećanja i događaji i njih slučajno ili  namerno, često otvorim. Najviše kad mi nedostaju. Zato i postoje fijoke u srcu, da bismo ih otvorili , zavirili u njih, družili se sa sadržajem iz njih uvek, kad nam neko ili nešto nedostaje.

      Dobro je što srce ima fijoke jer u njima borave svi oni koje smo imali, ili voleli i koje volimo za uvek, kao i oni koje pamtimo 
zauvek.

Neke su zaključane i otvaraju se retko uz pomoć nekog davno zaboravljenog akorda muzike, neke otvori smeh, neke slika u prolazu...

Nije ni važno kako se otvaraju fijoke našeg, ili  mog srca. Važno je da ih srce ima jer je veliko, ogromno, nemerljive veličine čim u njega stane toliko mnogo.

Najvažnije je da ja znam da srce, moje srce,  ima fijoke, za sve one koji su ostavili trag u njemu i da mi one služe da ih se setim svaki put kad to poželim, slučajno ili namerno i da su tu, za mene, zauvek. 

Ustvari, sve dok traju otkucaji mog srca, živeće i fijoke srca mog.

Blogeri se igraju

Merima Simovljević Aranitović   (http://mojritamdana.wordpress.com),  me je kandidovala za ovu nadahnutu igru između blogera, zbog čega sam joj neizrecivo zahvalna jer sam, kao nedovoljno promovisam bloger, to doživela kao specijalno priznanje od nje, jer njenu pisanu reč posebno cenim.

   Pratim zaista puno blogova, ali ima mnogo i onih koje rado čitam, moglo bi se reći, čekam na novi post ;)

    Moj zadatak u ovoj igri je da, takođe nominujem 11 blogera, koji imaju manje od 200 pratilaca, premda ima blogova koji bi po svom sadržaju zaslužili mnogo veći broj pratilaca.

Oni blogeri, koje  budem nominovala, će takođe dobiti mojih 11 pitanja na koja će odgovoriti na svojim blogovima, a zatim će dalje nominovati novih 11 blogera, osim onog koji je njih nominovao i novonominovanim blogerima će postaviti svoja pitanja.

Evo mojih odgovora na pitanja koja sam dobila od Merime :)

1. Kako birate teme o kojima ćete pisati?

Nemam neki ustaljeni šablom za odabir tema o kojima pišem. Po nekad je dovoljna samo jedna reč da kod mene izazove lavinu inspiracije da napišem tekst.

Po nekad to budu sećanja koja smatram da treba ovekovečiti na neki novi način.

Često to bude nešto što znam, što izučavam, pratim, a što poželim da podelim sa svima misleći da bi im to moglo koristiti u životu, možda olakšati isti.

Ne retko to budu i teme iz života drugih bića sa kojima delimo ovaj svet, a od kojih i ne znajući, učimo mnogo.

2. Postoji li neki juli koji biste voleli da zaboravite i zašto?

Dugo je postojao i svesno sam potiskivala to sećanje dok nisam spoznala da sam upravo zahvaljujući svemu što se tog jula izdogađalo shvatila koliko je život veliki dar, jedan nemerljivo vredan poklon koji treba čuvati i trošiti najbolje što umem.

3. Uz koju pesmu redovno placate?

Bilo je pesama koje su kod mene izazivale ogromni priliv emocija uz pojavu suza u očima, ali ne i plakanje. Međutim, postoji jedna pesma uz koju danas redovno zaplačem, čak i dok pišem odgovor na ovo pitanje suze same kreću od pomisli na nju, a to je najdraža pesma moje mame "Te oči tvoje zelene".

4. Verujete li u moć reči?

Veoma verujem u moć reči. Mišljenja sam da je svaka reč energija koja ima vrlo veliku snagu u sebi i da treba upravo zbog tog svi da obratimo pažnju šta govorimo i naravno posebno, šta pišemo. Nije tek tako naš narod sačuvao poznatu poslovicu : Lepa reč i gvozdena vrata otvara!

Lepa reč leči, hrani, uznosi čoveka do vrlina za koje često nije ni sam svestan   da ih može dostići.

5. Na osnovu kog kriterijuma birate koje ćete blogove pratiti?

Nemam neki određeni kriterijum za biranje blogova koje pratim. Ja sam veoma radoznala i poprilično svestrana osoba, ali pozitivno radoznala osoba. Kad to kažem, mislim da volim da saznajem nešto novo, da učim. Takođe, volim lepu, pisanu reč i često me privuku blogovi ljudi koji imaju sličan senzibilet mom, jer me tekstovi istih, kako već rekoh u prethodnom pitanju, razgale, po nekad i izleče. Možda zvuči čudno, ali je istina, jer, interesuje me strašno mnogo različitih sfera iz života te otuda čitam, mnogi bi možda rekli, sve i svašta, ali, sve je to ipak probrano i ima mnogo ljudi iz blogosfere koje uredno čitam ili pratim.

6. Verujete li u Boga ili neku višu silu?

Verujem u Boga i verujem da je on ta Viša sila o kojoj se često govori. Verujem, jer, koliko god se to drugima činilo glupo, besmisleno, nemoguće, sanjarenje, izmišljanje i šta god već, u svim trenucima kada bih ostajala sama na vetrometini života i svih životnih nedaća i poteškoća, a moj život je bio bogat istima poprilično, on je jedini i uvek bio bezrezervno sa mnom.

7. Postoji li neko kome bezrezervno verujete?

Mnogi koji me poznaju znaju da verujem ljudima i da često umem da kažem da svako ko misli da me je slagao ne shvata da je slagao prvo sebe.

Nepopravljivo verujem svima, ali, koliko god da verujem, nikome ne verujem bezrezervno. Bezrezervno verujem samo Bogu.

8. Koliko senzualnosti, čežnje, erotike, putenosti (kako god) ima u vašim tekstovima?

Mislim da u mojim tekstovima od svega tog ima veoma malo. Možda ima, tu i tamo, po malo čežnje za onim što je bilo dobro, a što je prošlo i što se nikada neće vratiti. Za sad, na blogu imam samo jednu izmišljenu priču, "Košćela", koja u sebi sadrži nešto pritajene senzualnosti, ali to nikako ne znači da sam zaboravila da pišem i na teme koje u sebi imaju sve to. Po nekad običan život, odvuče čoveka od razmišljanja o takvim temama.

9. Šta vas može dovesti na "ivicu ludila"?

Nisam od onih koje je lako "isterati iz takta" ali nažalost, na "ivicu ludila" me može dovesti učestala ljudska bezobzirnost i bezobrazluk.

10. Kakvi ste bili kao dete?

Bila sam veoma živahno, radoznalo i starmalo dete. Velika sanjalica i pričalica. Ovo drugo, najverovatnije da nosim i sada u sebi, a čvrsto verujem kao posledicu često slušane rečenice; Ćuti, ti si mala :)

11.Čime se trenutno bavite u životu osim pisanjem, naravno?

Ja sam već popriličan broj godina u, kako volim da kažem, zasluženoj mirovini. Ali, ne mirujem. "Blogovanje" je jedna od mojih novijih sfera interesovanja, premda sam malo zatajila u poslednje vreme, ali ne zbog nedostatka inspiracije, već zbog onih drugih sfera koje i dalje pratim, izučavam, radim.

Oni koji su slučajno ili namerno "zalutali" na moj blog, su mogli da primete da je on sam svaštara u malom i da u suštini oslikava sve ono čime se i danas bavim, šta volim da radim, izučavam, učim. Tako da, kako bi rekla jedna moja dobra prijateljica, radim svašta nešto, od svega po malo. Neko bi rekao da je to ništa, ali, verujte, nikad ništa ne ostavim nedovršeno.

Najiskrenije, trudim se da život živim ispunjeno svakog dana.

Za nastavak ove igre nominujem:

1. http://slasnoiopasno.blogspot.com
2. http://justlivinginserbia.com
3. http://pomoravka1.blogspot.com
4. http://vitkigurman.com
5. http://zelenavrata.wordpress.com
6. http://astroamarilisonline.com
7. http://nms-s.blogspot.com
8. http://bensedinart.blogspot.com
9. http://iva-is.me
10. http://m.saracevic.wordpress.com
11. http://zoran-vujcic.blogspot.com
    
    

Moja pitanja za blogere su:

1. Zbog čega ste započeli da pišete blog?
2. Čemu se obradujete?
3. Volite li da delite savete?
4. Zanima li vas politika?
5. Verujete li u ljubav do groba?
6. Verujete li da postoje i da nas posećuju vanzemaljci?
7. Šta je po vama vrednije, imati ili umeti?
8. Koju osobinu kod ljudi najviše cenite?
9. Šta mislite, zašto se kaže; Što južnije to tužnije?
10. Volite li kućne ljubimce?
11. Ako biste mogli, koji trenutak života biste vratili?